...the closing line, the punch line

Danas je 6ti avgust, josh uvek nisam raspakovala kofere.

Razmishljala sam da li uopshte ishta vishe da napishem, medjutim previshe sam stvari ostavila tek tako na pola zavrshene. Radi se o tome da ne zhelim da prestanem da kuckam. Ne zhelim da se raspakujem.

Poslednja tri dana u Poljskoj su prosla nekako skroz chudno. Osecala sam se uglavnom nekako naivno srecno, a s vremena na vreme neke sitnice su pravile onaj ne tako fin osecaj praznine u stomaku. Odluchila sam da mi bude lepo i bilo mi je lepo.

Shetala sam Lodzom, duzh cele Piotrkowske, praktichno nisam koristila tramvaje nego sam sve shto me zanimalo obilazila peshke. Nekako sam zhelela da zapamtim shto vishe. Za sluchaj da se vratim, ili za sluchaj da se ne vratim.

Kupovala neke sitnice za ove moje kod kuce, chastila sebe sa dva vishe nego dobra ruchka u italijanskom i indijskom restoranu. Chastila sebe sa puno Red's-a i jednim popodnevnim malibuom s mlekom. Sedela u svojoj sobi kao prvog dana, sa kompijuterom na njegovom prvobitnom mestu, sa nes kafom odmah uz njega, gledala kroz prozor i slushala muziku.

Kao shto sam i ochekivala od Dine i Dinka nije bilo ni traga ni glasa, ali mi je to sasvim i odgovaralo. Oni unose nepotrebnu nervozu chak i u jedenje kebaba. Gledala sam ih jedno pola sata kako nervozno jedu kebab i rekla da zhurim da kupujem suvenire. Ustvari sam zhurila da mi se ne zatvori poslasticharnica u kojoj sam pretposlednji dan otkrila neke chokoladne komadice raja sa bademima od gore.

U petak uveche Natalija je htela da ide do Politehnichkog, pa smo otpadali s njima. Kod Slovenaca u sobi gde su pushtali neke narodnjake za koje chak nikad ni chula nisam. Jedan od rumuna je rekao kako smo mi Balkanci stvarno posebni, i kako smo budale. I u pravu je, za oboje.

U subotu se vratio Admin, pa smo on, Adam i ja otpadali na hodniku petog sprata kao i hiljadu puta pre toga. U jednom trenutku sam skapirala kako oni prichaju skoro skroz na Poljskom i ja razumem. I odgovaram na engleskom i sa par poljskih rechi koje znam. I prichamo o svemu i svachemu kao da je to najnormalnije i kao da se znamo sto godina i valjaju mi se od smeha jer po 20ti put za 7 nedelja izvrcem ceo sadrzhaj torbe na hodnik i histerishem kako mi nema kljucheva. Ovaj put dodushe, stvarno ih i nije bilo. Nekako nisam mogla da se opterecujem time, sta, razvalicu vrata, nije da ce mi trebati josh dugo. Admin mi reche kako verovatno treba da odem i proverim bravu. I naravno tamo je bio. Videla sam malog debila kako se sija josh sa pola hodnika. Stajao je u bravi nekih 4 sata dok sam se ja shmucala okolo i niko mi nishta nije uzeo iz sobe. Ni laptop, ni 50 evra sa stola, ni pasosh-mada kome bi trebao srpski pasosh sa mojom slikom na kome deluje kao da su mi ochi u totalnom off beat-u.

I u nedelju sam se spakovala. Ostavila samo par stvari koje ce mi trebati u toku dana. I shetala i shetala. I uveche su mi Ana, Pjotrek i Admin napravili malu oproshtajnu zhurku sa malo mnogo votke, puno chipsa i mnogo gluposti i smejanja. I bilo mi je super. Bili smo u domu broj dva dok nas iz istog nisu izbacili. Tamo se preselio Admin i zhivi sa personom koja je vishe svinja nego chovek. Soba je podeljena na dva dela, bukvalno, fizicihki, stvarima. Stvarima njegovog cimera koje su nabacane jedna na drugu. Kad se ulazi sa vrata deluje skroz nestvarno kao neka before and after fotka. Soba je skroz simetrichna. S jedne strane skroz uredna i fina, a sa druge... pa recimo da chinjenica da ima chovek ima sholju koja je pochela da vodi sopstveni zivot kao neka nova vrsta gljive savrsheno dovoljno opisuje situaciju. Nazhalost u sobi nije tako lako na pola preseci vazduh i miris pa je prozor konstantno otvoren a mirishljavi shtapici se pale jedan za drugim.

Zvoni telefon u neko doba i ljubazno nas mole da nasha dupeta izvezemo iz zgrade, i prebacujemo se u 14 naravno, jer tamo je uvek i sve dozvoljeno i to je nash dom. Iako tamo vishe ne zhive ni Admin, ni Pjotrek ni Ana, a sada ni ja. Zatvaraju ga zbog renoviranja. Tachnije zatvorili su ga istog dana kada sam i ja iz njega otishla.

Recimo samo da nije dobra ideja shto se nisam skroz spakovala, nije dobra ideja ne proveriti kada imash tramvaj do stanice gde hvatash bus koji treba da te vodi na avion, i jako jako nije dobra ideja piti votku pred put a onda zaboraviti vodu koja ti je neophodna u frizhideru.

Admin mi je pomogao sa koferima, ali nazalost nije bio u stanju da vozi nego smo trchali od doma do Fabrichne. I stigli bukvalno onog momenta kad je bus stao na peron. Na sebi sam imala majcu bez rukava a preko zimsku jaknu.

Sreca pa mi je sinulo kako ne smem da zaspim jer cu propustiti moju stanicu.

Izashla sam posle 3 sata truckanja u vrelom autobusu na aerodrom. I onda shetala i trazhila gde mogu da se shto pre chekiram i prodjem sve one kontrole samo da nadjem neku klupu i legnem da spavam. Sedam nedelja hronichnog nespavanja pochelo je da uzima svoj danak.

Skotovi su mi naplatili dodatne kile. Ne razumem kako je moguce da je dozvoljeno da u Poljsku unesem 25kg a iznesem 20? Sta je trebalo da uradim? Da rasprodam stvari? Da pobacam cipele? Na svu srecu pustili su me da prodjem sa ruchnim prtljagom od 12 kila.

Posle ispipavanja od 20 minuta jer je onaj detektor za metal pishtao kao lud svaki put kad prodjem, pustili su me do carstva klupa ispred ulaza za ukrcavanje. I tu sam odspavala partiju.

Avion, sendvich, chokoladica, sok od narandze (nije mi padalo napamet da opet ludujem sa vinom) i eto mene u Beogradu. Let je trajao sat vremena, moje chekanje u redu za pasoshku kontrolu u mojoj rodjenoj zemlji - 2 sata i 15 minuta. Znala sam da sam kod kuce jer su se ljudi drali i psovali a neki su bili fini i ljubazni i hteli da prichaju samnom eto tako bezveze samo zato shto stojimo zajedno u redu. Ni na jedno ni na drugo nisam naishla za 7 nedelja u Poljskoj. I nije mi se prichalo, a nisu mi se slushale psovke pa sam stavila mp3 u ushli i pevushila Azru i Haustor.

I eto mene.

Kod kuce.

Moji hobluju parkete. Mislim da su u krizi srednjih godina. Ne vredi da se previshe objashnjavam sa njima.

Prezivela sam i porodichni ruchak sa gospodom lekarima, dodushe zbrisala sam pre svih sa izgovorom da treba da se nadjem s nekim drugaricama. Ustvari ostishla sam kuci, koja je u tom trenutku bila prazna, tiha i ohladjena na 25 (Bozhe blagoslovi Whirpool). I lezhala sam i slushala tishinu i gledala moj neraspakovan kofer na podu sobe.

Ovde se nishta nije promenilo sem shto su ponovo raskopali centar. Ili mozda i jeste?

Nedostaju mi ljudi, i stvari i Crvena soba i shtoshta ali ne volim patetiku, i raspakovacu se danas... ili mozda sutra. A onda cemo da vidimo sta se promenilo. I koje su stvari za bacanje a sta cu vratiti u ormar.

I moram negde nastaviti da pishem.

Stvarno, savrsheno leto. I ne samo to.