...the closing line, the punch line

Danas je 6ti avgust, josh uvek nisam raspakovala kofere.

Razmishljala sam da li uopshte ishta vishe da napishem, medjutim previshe sam stvari ostavila tek tako na pola zavrshene. Radi se o tome da ne zhelim da prestanem da kuckam. Ne zhelim da se raspakujem.

Poslednja tri dana u Poljskoj su prosla nekako skroz chudno. Osecala sam se uglavnom nekako naivno srecno, a s vremena na vreme neke sitnice su pravile onaj ne tako fin osecaj praznine u stomaku. Odluchila sam da mi bude lepo i bilo mi je lepo.

Shetala sam Lodzom, duzh cele Piotrkowske, praktichno nisam koristila tramvaje nego sam sve shto me zanimalo obilazila peshke. Nekako sam zhelela da zapamtim shto vishe. Za sluchaj da se vratim, ili za sluchaj da se ne vratim.

Kupovala neke sitnice za ove moje kod kuce, chastila sebe sa dva vishe nego dobra ruchka u italijanskom i indijskom restoranu. Chastila sebe sa puno Red's-a i jednim popodnevnim malibuom s mlekom. Sedela u svojoj sobi kao prvog dana, sa kompijuterom na njegovom prvobitnom mestu, sa nes kafom odmah uz njega, gledala kroz prozor i slushala muziku.

Kao shto sam i ochekivala od Dine i Dinka nije bilo ni traga ni glasa, ali mi je to sasvim i odgovaralo. Oni unose nepotrebnu nervozu chak i u jedenje kebaba. Gledala sam ih jedno pola sata kako nervozno jedu kebab i rekla da zhurim da kupujem suvenire. Ustvari sam zhurila da mi se ne zatvori poslasticharnica u kojoj sam pretposlednji dan otkrila neke chokoladne komadice raja sa bademima od gore.

U petak uveche Natalija je htela da ide do Politehnichkog, pa smo otpadali s njima. Kod Slovenaca u sobi gde su pushtali neke narodnjake za koje chak nikad ni chula nisam. Jedan od rumuna je rekao kako smo mi Balkanci stvarno posebni, i kako smo budale. I u pravu je, za oboje.

U subotu se vratio Admin, pa smo on, Adam i ja otpadali na hodniku petog sprata kao i hiljadu puta pre toga. U jednom trenutku sam skapirala kako oni prichaju skoro skroz na Poljskom i ja razumem. I odgovaram na engleskom i sa par poljskih rechi koje znam. I prichamo o svemu i svachemu kao da je to najnormalnije i kao da se znamo sto godina i valjaju mi se od smeha jer po 20ti put za 7 nedelja izvrcem ceo sadrzhaj torbe na hodnik i histerishem kako mi nema kljucheva. Ovaj put dodushe, stvarno ih i nije bilo. Nekako nisam mogla da se opterecujem time, sta, razvalicu vrata, nije da ce mi trebati josh dugo. Admin mi reche kako verovatno treba da odem i proverim bravu. I naravno tamo je bio. Videla sam malog debila kako se sija josh sa pola hodnika. Stajao je u bravi nekih 4 sata dok sam se ja shmucala okolo i niko mi nishta nije uzeo iz sobe. Ni laptop, ni 50 evra sa stola, ni pasosh-mada kome bi trebao srpski pasosh sa mojom slikom na kome deluje kao da su mi ochi u totalnom off beat-u.

I u nedelju sam se spakovala. Ostavila samo par stvari koje ce mi trebati u toku dana. I shetala i shetala. I uveche su mi Ana, Pjotrek i Admin napravili malu oproshtajnu zhurku sa malo mnogo votke, puno chipsa i mnogo gluposti i smejanja. I bilo mi je super. Bili smo u domu broj dva dok nas iz istog nisu izbacili. Tamo se preselio Admin i zhivi sa personom koja je vishe svinja nego chovek. Soba je podeljena na dva dela, bukvalno, fizicihki, stvarima. Stvarima njegovog cimera koje su nabacane jedna na drugu. Kad se ulazi sa vrata deluje skroz nestvarno kao neka before and after fotka. Soba je skroz simetrichna. S jedne strane skroz uredna i fina, a sa druge... pa recimo da chinjenica da ima chovek ima sholju koja je pochela da vodi sopstveni zivot kao neka nova vrsta gljive savrsheno dovoljno opisuje situaciju. Nazhalost u sobi nije tako lako na pola preseci vazduh i miris pa je prozor konstantno otvoren a mirishljavi shtapici se pale jedan za drugim.

Zvoni telefon u neko doba i ljubazno nas mole da nasha dupeta izvezemo iz zgrade, i prebacujemo se u 14 naravno, jer tamo je uvek i sve dozvoljeno i to je nash dom. Iako tamo vishe ne zhive ni Admin, ni Pjotrek ni Ana, a sada ni ja. Zatvaraju ga zbog renoviranja. Tachnije zatvorili su ga istog dana kada sam i ja iz njega otishla.

Recimo samo da nije dobra ideja shto se nisam skroz spakovala, nije dobra ideja ne proveriti kada imash tramvaj do stanice gde hvatash bus koji treba da te vodi na avion, i jako jako nije dobra ideja piti votku pred put a onda zaboraviti vodu koja ti je neophodna u frizhideru.

Admin mi je pomogao sa koferima, ali nazalost nije bio u stanju da vozi nego smo trchali od doma do Fabrichne. I stigli bukvalno onog momenta kad je bus stao na peron. Na sebi sam imala majcu bez rukava a preko zimsku jaknu.

Sreca pa mi je sinulo kako ne smem da zaspim jer cu propustiti moju stanicu.

Izashla sam posle 3 sata truckanja u vrelom autobusu na aerodrom. I onda shetala i trazhila gde mogu da se shto pre chekiram i prodjem sve one kontrole samo da nadjem neku klupu i legnem da spavam. Sedam nedelja hronichnog nespavanja pochelo je da uzima svoj danak.

Skotovi su mi naplatili dodatne kile. Ne razumem kako je moguce da je dozvoljeno da u Poljsku unesem 25kg a iznesem 20? Sta je trebalo da uradim? Da rasprodam stvari? Da pobacam cipele? Na svu srecu pustili su me da prodjem sa ruchnim prtljagom od 12 kila.

Posle ispipavanja od 20 minuta jer je onaj detektor za metal pishtao kao lud svaki put kad prodjem, pustili su me do carstva klupa ispred ulaza za ukrcavanje. I tu sam odspavala partiju.

Avion, sendvich, chokoladica, sok od narandze (nije mi padalo napamet da opet ludujem sa vinom) i eto mene u Beogradu. Let je trajao sat vremena, moje chekanje u redu za pasoshku kontrolu u mojoj rodjenoj zemlji - 2 sata i 15 minuta. Znala sam da sam kod kuce jer su se ljudi drali i psovali a neki su bili fini i ljubazni i hteli da prichaju samnom eto tako bezveze samo zato shto stojimo zajedno u redu. Ni na jedno ni na drugo nisam naishla za 7 nedelja u Poljskoj. I nije mi se prichalo, a nisu mi se slushale psovke pa sam stavila mp3 u ushli i pevushila Azru i Haustor.

I eto mene.

Kod kuce.

Moji hobluju parkete. Mislim da su u krizi srednjih godina. Ne vredi da se previshe objashnjavam sa njima.

Prezivela sam i porodichni ruchak sa gospodom lekarima, dodushe zbrisala sam pre svih sa izgovorom da treba da se nadjem s nekim drugaricama. Ustvari ostishla sam kuci, koja je u tom trenutku bila prazna, tiha i ohladjena na 25 (Bozhe blagoslovi Whirpool). I lezhala sam i slushala tishinu i gledala moj neraspakovan kofer na podu sobe.

Ovde se nishta nije promenilo sem shto su ponovo raskopali centar. Ili mozda i jeste?

Nedostaju mi ljudi, i stvari i Crvena soba i shtoshta ali ne volim patetiku, i raspakovacu se danas... ili mozda sutra. A onda cemo da vidimo sta se promenilo. I koje su stvari za bacanje a sta cu vratiti u ormar.

I moram negde nastaviti da pishem.

Stvarno, savrsheno leto. I ne samo to.

short(comings)

3:22 otpratila sam Anetu na bus. Otishla je i soba je sad opet crvenija. Samo moje stvari se josh uvek sushe svuda po stolicama, konopcima i shtipaljkama za zavesu.

Spavala sam sve ukupno u zadnjih 24 sata jedno 3 i po. Umorna sam i osecam gadnu rupu u zhelucu, ali ne od gladi. Ostavila mi je pismo. I Alis mi je ostavila pismo.

Idem da spavam. Pre nego shto pochnem da se osecam loshe. Nedostaju mi, ali tako mi je drago da se znamo. A ovo sa Anetom, to je skoro pa se usudim reci, sudbina. Dva puta da se sluchajno sretnemo eto tako u belom svetu. I josh sad u istoj sobi. Necu da budem tuzhna videcu ih opet.

Uzhivacu u moja poslednja dva dana u Lodzu. Chemu tuga? Bilo prelepo. I bice i ova dva naredna. Ako ih ne iskoristim posle ce mi biti jako jako zhao. I to je moja konachna odluka. Nema skenja.

Laku noc.

deset ljutih gusara i besni kerovi

Vrlo se jasno secam, dobro ne vrlo, ali jasno se secam da sam sinoc legla u krevet i da je soba bila prazna. Aneta je ostala duzhe u gradu, ja sam imala prevoz kuci pa sam ga iskoristila da ne kisnem.

Jutros se budim u neko doba, malo pre nego shto mi je zazvonio alarm, a na podu i Anetinom krevetu jedno 10 ljudi. Zatvorim ochi jer kontam da sanjam i otvorim ih ponovo i situacija je nepromenjena. Soba u blago rechenu haosu. Hiroshima. Gomila punih, polupunih i praznih krigli iz kafica. Stvari, cipele... haos. Pritom moj vesh se josh uvek sushi po celoj sobi. Ciganmala.

Ljudi iz shisha bara nece biti srecni ako saznaju da im je pola inventara u mojoj sobi.

Pitam se da li je iko platio rachun?

Vratila sam se da odspavam josh koji minut i nadam se da ce dok se probudim dobre vile da izbace alkose kroz prozor i pochiste mi sobu.

Ispunilo mi se pola zhelje, ljudi su otishli natrag u svoj dom, Politehnichki koji je na drugom kraju grada, a Aneta na posao. Poslednje shto je rekla pre nego shto je zatvorila vrata i ostavila me poluzblanutu u sred deponije je: "Ovo je sve Marta zakuvala".

Nisam se poshteno ni razbudila a vec sam kasnila na posao. Danas sam obecala gosn Kobasici da cu doci, poslednji dan, da pregledamo sve shto smo do sad uradili, pozavrshavamo josh neke sitnice i pozdravimo se.

Pre par minuta je doshao u kancelariju da mi se javi da ide i nekako sam se rastuzhila. Mislim nije da sam uzhivala neshto posebno u ovom "poslu" ali nekako bash mrzim te rastanke i ne znam nikad ni shta da kazhem ni kako da se ponasham, pa mi posle bude zhao. Stegnula sam mu ruku i zahvalila se. Ne znam tachno na chemu ali nekako sam imala potrebu to da kazhem malom osedelom chikici koji mi je pozheleo srecan put i rekao da se javim ako ikada opet dodjem i da se nada da ce me videti na nekim buducim konferencijama po svetu.

Danas je dakle zvanichno poslednji dan da sedim u ovoj kancelariji. Chetvrti sprat, soba 423. Kancelarija Agnieszke Sierpowske koja je skoro dodala svom prezimenu josh jedno i sada ima malu bebu Katolika. Ne znam ko ce joj sad zalivati cvece koje je vec poluriknuto.

Juche je bio jedan chudan dan.

Nisam otishla na posao jer sam morala da se naspavam. Veche pre toga smo bili u Politehnichkom. Otishli tamo po najvecem pljusku u istoriji chovechanstva. Neki Tunizhanin je kuvao tunizhansku klopu za sve nas. Za nas vishe od 40! Svaka njemu chast. Klopa je stvarno bila super, posebno zato shto je bila topla, a mi pokisle i smrznute. I neki chudni desert. Ne mogu uopste da ocenim sta je to bilo, ali bash je bilo chudno i fino nekako.

Prichali smo i prichali i prichali i ne znam vishe ni sa kime sam sve prichala i o chemu. Vreme je bilo suvishe grozno da bi bilo gde ishli dalje pa smo ostali u domu do nekog doba i uhvatili nocni N4 bus koji nas je dovezao praktichno do vrata nasheg doma. I nismo se izgubile. Ishle smo samo Marta, Aneta i ja.

Posle spavanja od 10 sati i totalnog raspada odluchili smo da uveche definitivno negde moramo izaci. To je praktichno oproshtajna zhurka za Anetu i Martu koje odlaze sutra rano rano ujutru. Chak su i Dina i Dinko i Natalia odluchili da se pridruzhe.

I prvo smo nakupovali svega i svachega i zashtekali se kod Dine u sobu jer je nasha preplavljena mojim stvarima. I napravili bukvalno zurku. Odvalili mjuzu i zezali se do nekog doba.

Krenuli na bus i usput pevali neke ex-yu pesme iz sveg glasa. Mislila sam da ce nas uhapsiti i deportovati, stvarno. Chak je i Marta pevala s nama. Mislim drala se kojeshta ali recimo da je pohvatala par rechi. Ceo put do busa, ceo put u busu i onda od busa do shisha bara mi smo se drali kao da nam kozhu deru. Ja ne znam kako ja josh uvek mogu da govorim uopshte.

I onda haos u shisha baru. Ali bukvalno haos. To se stvarno ne mozhe opisati. Svi ali svi su bili dovidjenja s mozgom. I to ne ono malo, nego bash bash.

Marta je uspela da srushi ceo onaj stalak za nargile sa sve uzharenim ugljem na mene i progori mi moju divnu majcu. Prvo mi izlomi zube onda me upali.

Kupila mi je maddog da se izvini. Recimo da je sada to ok.

Maddog, koji su svi pili je sledeca stvar: Pour dash of Raspberry syrup in bottom of glass, layer vodka on top of syrup. Add 3 drops of Tobasco to the top and shoot!

Dakle, ljuto je kao sam djavo. Vecini ljudi su ochi bile crvene do bola. Sem Shpancima. Oni su trpali tog Tobasco-a ko da je Nova Godina. Ja stvarno mislim da je malibu sa sprajtom jedno mnogo kulturnije reshenje ali ne odbijam besplatne shotove te sam se pridruzhila gomili.

Mislim da je danas slabo ko otishao na posao.

Ono shto je josh jednom potrvdjeno je da meni treba oduzeti sva sredstva komunikacije sa spoljashnjim svetom, pochevshi od mobilnog telefona. Zatim kompijuter. I na kraju mi treba zalepiti usta selotejpom. Ili josh bolje, superlepkom. A onda, za svaki sluchaj me staviti u neku hermetichku zatvorenu kutiju na vrhu Alpa.

No srecom, do sada se ispostavilo da se na kraju sve nekako sredi, i da nikad ne zaglibim previshe, nadam se da se to odnosi i na ovaj put.

Sinoc mi je kad sam legla u krevet bilo pretuzhno. Od tolike euforije pala sam u totalni bedak. Onako bash bipolarno.

Svi odlaze. Ostaju samo Dinko i Dina, a na njih iskreno ne rachunam. Marta, Aneta i svi dragi ljudi iz Politehnichkog. Svi idu sutra. I Admin je otishao kuci.

Poslednji vikend u Lodzu ce izgleda biti bash kao prvi, pun krug. S tim shto cu sada znati gde da odem da razmenim pare, gde mogu da klopam, gde je najjeftinije pivo... Planiram samo da se shetam i da sedim u parku pored doma. I da se vozam u tramvajima do kraja svake linije i nazad. I da shto manje razmishljam o tome kako ne zhelim kuci i kako zhelim da ostanem, i da se fokusiram na to koliko mi je lepo bilo ovde i da se trudim da sve bash sve zapamtim.

Nocas se treba sa svima ispozdravljati. Uzas. Volela bi to nekako da preskochim. Treba da smislim neshto lepo za Martu i Anetu. Za mene nece biti nikog ovde da smisli neshto lepo.

Razvedrilo se malo, stala je kisha. Trebala bi da se proshetam, pojedem neshto i razmislim sta cu za ove dve da napravim. Mozda pre toga da odem i da sredim malo onaj haos od sobe. U zivotu nisam videla takav lom u tako malom prostoru, stvarno, skoro pa me je i sramota. Ne znam kako sam uspela da spavam tako chvrsto i uopshte ne chujem sve te ljude koji su pravili totalni haos u mojoj sobi, praktichno pored moje glave?!!?

I danas cu sebe da chastim nekom lepom hranom i novim koferchetom koji ce mi sluzhiti kao ruchni prtljag jer nema shanse da cu uspeti sve da potrpam u kofer a ostanem ispod dozvoljenog limita. I ima na sebe da obuchem jedno 10 majci i jaknu. Mislim, nisam ja ovde kupila nishta posebno, par magneta za frizhider, neke suvenircice, sitnice, ali planiram da nosim toliko votke sa sobom da ce mi extra kofer sigurno dobro doci ako ne biti chak neophodan.

Josh uvek sam na poslu zato shto nekako ne zhelim da odem. Nadam se da ce se vreme malo usporiti ako ovde ostanem josh. Nisam znala da je sedam nedelja jedan tako kratak vremenski period, a opet dovoljno dug da u uslovima u kojima si sam i na novom, prvi put daleko od kuce na toliko vremena, zavolish sve stvari nekako chak i previshe. I ljude.

Putovanja su jedna lepa stvar. Jedna vrlo zarazna stvar. I jedna vrlo opasna stvar za ljude s mozgom slichnom mojem. Na svakom mestu zhelim da ostanem, a sa svakog zhelim da odem da bi obishla i neka druga. To stvara poprilichnu konfuziju u glavi. Da ne prichamo o tome shto onda nemash nikakvu konstantu u zhivotu na koju mozes uvek da se oslonish. I na kraju vezivanje za stvari, zgrade, parkove i ljude postaje jedna vrlo komplikovana stvar. Mislim da se nikad necu opametiti po tom pitanju. Ili mozda i hocu ako dovoljno budem putovala. Ili mozda nije dobro da se "opametim"? Ove privremene kuce i porodice i prijatelji (mogu li reci prijatelji?) su ustvari jedna fina idealizacija sveta sa rokom trajanja. Svi su svesni tok roka trajanja te tako svako daje svoj maksimum da se dobro provede, da se prikazhe u dobrom svetlu, da izbegne sukobe, da se zeza... dakle, ostajemo mi svi isti samo se sve emocije, ponashanje, sve sve, sve se umnozhava jedno 100 puta. Druga bi pricha bila kada bi svaki ovaj mali izlet u drugi svet bio izlet za zauvek.

Losha stvar je shto ovi izleti u Diznilend chine da stvari koje su kod kuce deluju dosadno. I ne samo dosadno. A nerealno je ochekivati da ovako bude svaki dan. Da svaki izlazak bude kao izlazak u shisha bar ili vikend u Gdanjsku. Da sve stalno bude novo i zanimljivo. Da se ni jedna pricha ne ispricha dvaput. Da posle kratkog vremena nekoga mozes da zagrlish i kazesh mu neke stvari koje mozda ne bi da ga u normalnim uslovima poznajesh chak i godinama.

Posle svakog puta, krece rolerkoster ludila. Euforija. Preprichavanje. Nalazhenje s ljudima i nadoknadjivanje izgubljenog socijalnog gradiva. Trachevi i priche i kafe i kafe i kafe. I onda se to polako smiruje i krece zhivot. Stari, onaj. Samo sad nije samo stari onaj, nego stari onaj i dosadan.

kad si srecan...

Sivo je totalno. Konachno mogu da nosim sve silne dzempere, jakne, farke i dukseve koje sam donela ovamo.

Skoro sve shto posedujem sam uspela da umuzgavim pa je krajnje vreme da rezervishem mashinu za pranje vesha i reshim se bede. Ili samo sve nabacam na gomilu, polijem benzinom i kuci se vratim ko chovek, da ne moram da teglim 28kg u koferu, plus ruchni prtljag.

Alis je, organizovana kao i uvek, kupila i vagu u Real-u, i ostavila nam je, pa cu lepo da proverim koliko stvari moram da pobacam da ne prekardashim limit za avion. Jasno je da cu ga prekardashiti svakako makar malo ali imam i neki back up plan ako kilazha bash bude onako strashno velika. Obucicu sve zhivo na sebe. Jedno 10 slojeva odece i tako cu fino na avion, kao seljak. Ali boli me uvo. Nece me sigurno skidati tamo. A da me gledaju ko budalu, za to me bash briga. Planiram da iznesem galon votke iz ove drzhave i u tome me nishta sprechiti nece.

Jedini je problem, poshto je vreme ovako skrnavo, shto ce mi se stvari sushiti decenijama, a to znachi da bukvalno necu imati shta da obuchem, osim da na charshafu napravim rupu, provuchem glavu i imam svoj homemade mumu.

Nisam spavala tako da mi svakakve gluposti padaju napamet.

Doruchkovala sam snikers iz mashine sa prizemlja u domu i jednu dzinovsku bananu. Energija dovoljna da prezhivim jutro i sanjam o nekoj hrani.

Juche sam lepo, posle posla, kao chovek, sa Anetom otishla do Bule, restorana u blizini i pojela dzinovsku pizzu sa svim i svachim. Nismo se pomerale dok sve sa tanjira nije nestalo, a onda se nismo pomerale josh pola sata jer nismo bile u stanju.

Kad se tako prejedem ne treba da idem u Tesco. Bude mi ozbiljno muka. I naravno nisam kupila ni pola stvari koje mi zaista trebaju jer mi se u tom trenutku od njih bacala pegla. Sad mi je frizhider pun activia-e. I to je otprilike jedino shto imam od hrane, poshto sam bananu jutros omlatila.

Posle dzinovskog ruchka i zamalo onesveshcivanja u Tesco-u, Marta nas je pokupila i izmarshirala do Jevrejskog groblja. Sishle smo na nekoj stanici i onda hodale i hodale oko zida koji ogradjuje to ogromno groblje. Naravno obishle smo pun krug pre nego shto smo shvatile da je stanica na kojoj smo izashle upravo i ulaz u groblje, samo je malo ushushkan u neko zhbunje i drvece. A onda je Marta pogledala na sat i rekla da je groblje zatvoreno pre 5 minuta.

Bukvalno nam je trebalo pola sata da napravimo krug oko tog dzinovskog groblja. Mozda i vishe. Usput nas je jutrio neki pomahnitali poljski ker.

Pitam se koliko je ljudi sahranjeno tu ako je groblje toliko veliko? Zilijon?

Chula sam pre par godina kad su kopali neshto oko elektro shkole kako su nashli neke mrtve ljudi koji su bukvalno podzemnim putevima "putovali" sa mesta nekog starog groblja koje je bilo u blizini shkole do mesta gde su ih nashli. Kao neke tektonske trte-mrte gluposti. Mislim jesu gluposti, ali da nisu, to bi znachilo da je Lodz komplet poplavljen podzemnim mrtvacima. Shto je jedna vrlo ogavna pomisao.

Mozda cemo danas otici i kao ljudi i uci u to groblje. To je kao jedno od turistichkih mesta u ovom gradu, ali mene neshto nikad nije posebno zanimalo. Mislim, koliko mozhe biti drugachije od drugih groblja? Sem shto je dzinovsko. Bash sam razmishljala dok smo se shetkale kao magarci kako ustvari nemam neko mishljenje o grobljima. Nemam neki strah. Nemam ni zhelju da ikada idem tamo. Shto se mene tiche groblja postoje, i to je to. Sve ukupno sam u zhivotu bila mozda tri, chetiri puta i nikakav utisak na mene nemaju. Oticicu do ovog Jevrejskog samo da se uverim da u to groblje zaista mozhe i da se udje, a ne samo shetka satima oko zidova.

Posle izigravanja turista, vratile smo se u dom, Marta je otishla u svoj. Morala sam da spavam. Mislila sam da cu riknuti, bukvalno. Nisam bila u stanju da drzhim podignutu glavu i otvorene ochi i samo sam se strovalila na krevet, kompet obuchena, nepokrivena i zamotana u kablove koji preko moje glave sprovode internet do mog i Anetinog kompijutera.

Probudila nas je Marta koju je neshto opasno udarilo u glavu. Juche je ishla da kupi kartu za bus do Varshave koji je u petak. Ja planiram moju da kupim 2 minuta pre polaska. Danas je posle cele noci zezanja u Politehnichkom, ranom zorom otishla da kupuje kojeshta u Manufakturi. Juche nas je naterala da shetamo sat vremena oko zida.

Poshto nemam vishe nameru da igram kako mi drugi diriguju, rekoh joj u polu snu da slobodno pichi ona gde zheli ja cu da spavam pa kad ustanem da dodjem ili da jednostavno ostanem da blejim. Anetu je nadigla isto u polukomatoznom stanju i odvukla sa sobom do Politehnichkog.

Josh nekih sat vremena sam se razvlachila po krevetu a onda pojela jednu activiju i izvadila Bejlis iz frizhidera. Nemam vishe ni Bejlisa. Nemam vishe ni piva jer sam spakovala 4 komada i kad sam se razbudila otishla do Admina.

Dina, nash malo personalni genije, je uzela moj kljuch i ponasha se kao da je njen. To me bash iznerviralo sinoc kad smo Aneta i ja trebale da se razdvojimo a imamo samo jedan kljuch kod sebe. Na recepciji ne mozhemo da ga ostavljamo jer tamo chesto ne bude nikog, ili ne razumeju shta ocemo da im kazhemo i to je totalno komplikovano. Zvala sam Dinu jedno 10 puta ali je ona bila na vecherici sa Dinkijem i bolelo je uvo shto ja treba da budem zarobljenik u svojoj rodjenoj sobi.

Na kraju je Aneta otishla bez kljucha.

Zvala me jutros u neko doba da mi samo javi da ce ona i Marta ostati u Politehnichkom da spavaju jer su pochele da cepaju po nekoj votki, a onda me zvala oko 8 da mi kazhe kako ipak dolaze natrag jer je Marta izjavila kako ne mozhe da spava u tudjem krevetu, kod nekih ljudi koje ne poznaje. Ne zhelim da zvuchim kao totalna kuchka, ali ta ista Marta je spavala kod nekoh random tipa i kad smo bili u Gdanjsku i kad smo bili u Krakovu, a znala ga je jedno 5 minuta poshto on chak nije ni iz ovih komiteta u Lodzu nego Boga pitaj odakle. A sad je kao problem spavati u sobi gde ima 10 ljudi, i svi samo zhele da iskuliraju dva tri sata dok se otrezne pa kud koji mili moji. Ne razumem ljude.

Naravno sve to ukupno je znachilo da ja nisam uopshte spavala. Aneta se vratila oko pola 10 i ja sam bila na nogama da joj otkljucham, a onda u 10 dodjem na posao i popravim neke svinjarije gospodina Kobasice.

Jede mi se sushi. Bash tako neka glupost. Neshto malo ali chudno, shto ce me brzo zasititi a necu umirati posle ceo dan kao da imam kamenje u stomaku. Najblizhi sushi bar koji deluje dovoljno chisto i fino da bi u njega ushla da jedem zhivu ribu je u Piotrkowskoj. Pritom niko zhivi sem mene ne voli sushi te tako bi morala ici sama, a neshto mi se ozbiljno ne da.

Popravila sam sve gluposti koje je moj "supervizor" napravio u bazi podataka i sad mogu da lepo zbrishem, a da me ni malo ne grize savest, usput malo pokisnem, a onda se ushushkam u svoj krevetac na narednih par sati, dok ne ogladnim dovoljno sa zaista i smislim shta cu da klopam. Juche su mi moji dolili nekog kesha na karticu i rekli da idem u restoran. Hvala lepo, poslushacu, tako sam fino jedno dete.

..."dabogda" ti menza apoteka bila

Nebo je potpuno sivo danas, ali nije prehladno iako pada neka kisha. Danas lichi na jesen, nikako na leto, ali ja volim jesen tako da mi je sasvim lepo. Plus, vreme je bilo odlichno za spavanje, a san mi je bio preko potreban.

Spavala sam. Konachno. I to nekih 6 do 7 sati.

U chetvrtak smo se pozdravili sa Alis. Ja sam bila na ivici suza. Kao kreten. Ona je bila u josh gorem stanju. Marta, Aneta, ona i ja smo sedele u sobi. Ja sam nam napravila vecheru, pile smo Anetin makedonski Vranac i slushale mjuzu. Postalo je tuzhno kad smo izvadile majcu da joj damo. Progutala sam par velikih knedli i onda pochela da lupetam kojeshta samo da svi pochnemo da se smejemo.

Kad se sedeljka zavrshila jer je Alis morala u krpe da bi se pakovala ujutru i ustala da se pozdravi sa nama, a Aneta i Marta su otishle da se odmore pred put u Krakov, ja sam naravno otishla da skitam.

Problemi sa putem u Krakov su pocheli josh ranije tog dana kada su nam javili da nismo na prokletoj listi sa Politehnicharima nego da moramo zasebno da kupujemo kartu i to moramo da idemo do Kaliske-stanice koja je milijardu kilometara dalje od nas. I to samo zato shto je neka idiotkinja Poljakinja bila suvishe dovidjenja s mozgom da zapishe nasha imena na papir, to zaista nije neka filozofija.

Onda su svi histerisali. Aneta, Marta, Dina, Dinki i na kraju i ja, jer je ispalo da ja treba sve da smislim i sredim za sve njih i po mogucstvu odem i do Kaliske i kupim karte unapred. Po principu jashi magarca kad te pushta.

Nekako smo se dokopali tih karata i oko 5 ujutru u petak krenuli ka stanici. Ja nisam ni spavala, nije bilo svrhe jer sam doshla 15 minuta pre polaska i onda se spakovala u roku od tri sekunde ni sama ne znam kako.

Dinkija nije bilo na dogovorenom mestu. Marta je spavala u mom krevetu da ne bi sluchajno zakasnila, tako da smo, sem njega bili kompletni. Dina je vec tad pochela da se nervira i psuje.

Na Kaliski nas je chekao i Halil koji isto nije bio na listi jer se nije zvanichno registrovao za put nego je odluchio da ide u svom aranzhmanu shto u prevodu znachi da plati put a za ostalo da se grebe. Meni je to malo bedno. Posebno zato shto je par vecheri ranije davio s time koliko su njegovi roditelji bogati i kako zhivi u centru Istambula i kako putuje levo i desno.

Dinki se uspavao. Sreca njegova pa je voz kasnio 110 i kusur minuta pa je uspeo i da se naspava i probudi i dovuche do stanice i josh sa nama i cheka na voz. Glupi Poljski vozovi.

Poshto nije bilo shansi da vishe drzhim ochi otvorene legla sam na klupu u chekaonicu i zaspala. Probudili su me malo pre voza. Uopshte nisam primetila, dok mi Dina nije skrenula pazhnju, da sam sva "isharana" od metalne klupe koja mi je urezala svoje share u kozhu. Pola face i cela ruka. Boli me uvo.

Svoje maratonsko i krajnje neudobno spavanje sam nastavila u vozu. neka zhena i ja smo zauzele ceo kupe i fino se ispruzhile svaka na svojoj polovini. Iz bunila su me opet probudili u neko doba da mi kazhu da smo u pogreshnom vagonu i da se vagon za Krakov odvojio josh Bog zna kad, a da smo mi na putu za Katovice. Iskreno, bolelo me uvo. Meni je bilo lepo dok sam spavala, pa makar zavrshili i na Severnom Polu. Jedva smo se sporazumeli s kondukterkom i nekako uspeli da ispresedamo dovoljno puta i vratimo se nazad na nashu rutu, i chak i uhvatimo isti voz, samo ovaj put i dobar vagon.

I stigli smo u Krakov ali ne dovoljno rano da bi ishli u Aushvic, koji smo platili. Svi smo vec u tom trenutku bili presretni. A onda dodatno, kad smo trebali da se nadjemo s izvesnom personom koja nas je trebala dopremiti do doma. Ta persona je debil kakvog nema. Chak ni engleski ne pricha. Sreca pa je Dinki polu-Poljak pa se nekako sporazumeo s njim i onda smo se po najvecoj vrucinshtini ove godine topili do doma.

Da stvar bude tragi-komichna do kraja, dom u koji su nas strpali se zove "Strashni dvor".

Jedno tushiranje, dve kafe i ostaci sendvicha koje sam sklepala pred put i eto nas u centru Krakova.

Prelep grad. Najlepshi od svih u ovoj zemlji. Stari deo grada okruzhen prelepim parkom. Velika crkva sa plafonom koji deluje kao da je od somota, modro plav sa zlatnim zvezdama pravilno rasporedjenim svuda.

Nachichkani slatki kafici prepuni ljudi, uske, skoro mediteranski uske stare ulichice. Uske visoke zgrade, raskoshne crkve. Sve nekako mnogo vishe renesansno i barokno, mnogo manje crveno i komunistichko. Puno stranaca, puno turista, puno ljudi koji znaju engleski. I kafa sa Bejlisom koja mi je lagano klizila niz grlo i odrzhavala telesnu temperaturu ispod tachke kljuchanja. Onaj fin osecaj u stomaku. Bash sam uzhivala.

U dom smo se vratili na "vecheru". Neko je rekao ljudima iz Iaeste-a u Krakovu, da ako nabacaju na sto u hodniku gomilu bajatih sendvicha koji nisu chak ni pravi sendvichi neko zemichke stare 7 dana namazane margarinom sa sirom ILI nekom shunkom sumnjivog porekla, da to mogu da nazovu vecherom koju ce ukljuchiti u basnoslovnu cifru koju smo im platili za vikend. Niko nije mogao da veruje.

Svi smo medjutim bili previshe gladni i previshe srecni shto se opet svi vidimo na istom mestu, posebno sa ekipom iz Gdanjska, da bi sad dizali neku preveliku frku. Izgrlili smo drage ljude i prichali s njima narednih par sati dok nismo krenuli do grada.

Organizacija je bila toliko bedna da chak nisu bili u stanju da nas sve smeste u jedan klub i svim kazhu da smo tu, da se ne gubimo ko muve bez glave. Posle par sati skakanja i umiranja od vrucine i vrishtanja uz hitove od pre Hrista, Aneti koja je igrala sa svojim Malta-tipom iz Gdanjska, je bilo bash bash loshe pa smo je strpali u Taxi i odveli kuci. Marta je ostala sa svojim Poljakom, isto onim iz Gdanjska s kojim je vec neshto mutila. Dina nije uspela da se nadje sa Dinkijem, tj. on ju je malo iskulirao i ostishao kod nekih rodjaka koje ima tamo u Krakovu, da se vozaju skuterima.

Pre nego shto sam se obeznanila na gornjem delu kreveta za sprat, na posteljini tvrdoj kao kartom, rekla sam Dini koja mi je bila cimerka ovaj vikend, kako bi bilo bash ultra smeshno kad bi nas za doruchak ovako izglednele dochekali isti oni sendvichi.

I naravno za doruchak su nas dochekali isti ti sendvichi. A onda smo se josh fino ismejali kad smo skapirali da su nam u lunch pakete za ruchak spakovali shta? Sendviche naravno.

Skrpili smo se u subotu posle "doruchka" u jedan ogromni bus, nas milion. Od toga gomiletina chitava raznih Balkanaca tako da sam imala priliku da pricham srpski, chak vishe nego engleski ovog vikenda. Odveli su nas u rudnik soli. 800 stepenica ispod zemlje na tek drugom od sedam nivoa koliko rudnik ima, nalaze se prelepe prostorije isklesane od soli. Velika kapela, crkva, balska dvorana, manje sale posvecene istorijskim lichnostima. Sve, ama bash sve od soli. Od poda do plafona. Teshko je uopshte opisati tako neshto. To je jedna od onih stvari koje moraju da se vide. Dva sata nam je trebalo da obidjemo samo taj jedan nivo pre nego shto smo se na povrshinu vratili liftom koji ide prelazi 4 metra za jednu sekundu!!!

Upoznala sam milion ljudi. Iz svih mogucih drzhava. Gomila lica i gomila imena, nema shanse da cu ih sve popamtiti. Jedino ove Balkance chije ime mi je jednostavno da s nechim povezhem i zapamtim. S njima sam uglavnom i provodila vreme. Pokushavala da nauchim malo Slovenachkog. To su jedini Balkanci koje apsolutno nish ne razumem, posebno kad ubrzaju i krenu da trtljaju medjusobno. Sva sreca pa oni dobro govore hrvatski ili srpski. Inache oni mene sve razumeju, pa chesto ja pricham na srpskom a oni odgovaraju na engleskom, znam nije fer, ali shta cesh.

Zhalili su se ostali kako ih nervira to shto se mi sa Balkana svi razumemo medjusobno a nas niko zhivi nish ne razume. Shta im mozhemo.

Inache, primetih kako se Hrvati jako uvrede kad im neko sluchajno kazhe da su iz Srbije ili Slovenije, dok se Makedonski, Srbi i Slovenci uopshte oko toga ne shtrecaju. Slovenci se chak ne trude ni da isprave strance kad im pobrkaju drzhavu.

Pod Hrvate inache ubrajam sve osim Dine. Dina je shto se toga tiche vishe nego tolerantna. Ona nekad i kazhe da pricha vishe srpski nego hrvatski i da kajkavce i medjumorce nishta ni ne razume. Ona pricha onaj pravi cisti knjizhevni jezik. Dina je kul. Za razliku od Ivane iz Zagreba. Njoj je Zoro, da ne kazhem Zoran, koji je takav lik da je to haos, lepo rekao kako nas je sve smorila odavde do vechnosti i kako bi mogla nekad da zachepi malo. To je rekao nakon njenog komentara o tome kako je ona jedina prava hirshcanka u nashoj Lodz-grupi jer svake nedelje ide na misu, pritom zaboravljajuci da smo je svi gledali prethodno veche kako skache u krilu nekog Rumuna mrtva pijana i balavi po njemu.

Ne moram ni da spominjem da najvecu platu od svih ljudi u Poljskoj ima neka Crnogorka smeshtena u Varshavi.

To veche smo svi otishli na roshtilj koji je bio prva i jedina normalna hrana celog vikenda i onda u neki klub. I tu nam je bilo fantastichno. Dina mi dala da probam Malibu sa Sprajtom. To chudo ima isti ukus kao Princessa kokos chokoladica. Zavolela sam Dinu zbog toga. Podseca me na jednu drugaricu koju sam nekad imala.

To veche je bilo jednako dobro kao vecheri u Gdanjsku. Svi smo se savrsheno proveli. Skakali i zezali i smejali do besvesti. I ne znam shto je iko predlozio da menjamo klub jer se to zavrshilo tako shto je Dinkija cushnuo izbacivach u nekom klubu u koji smo pokushali uci i onda naravno nismo ushli. I onda se Dina malo skenjala. I onda se Dinki derao na Dinu kako drami. I svi smo stajali u centru Krakova i chekali da se svi pokupimo. A to je nemoguce kad nas ima dvesta i kad svi pokushavaju neshto da se sparuju i smuvavaju u to doba noci. Makar sam se fino, na svezhem vazduhu isprichala sa gomilom ljudi i razgledala Krakov nocu koji tako deluje josh charobnije i lepshe. I negde oko 4, pre svitanja vratila u dom peshaka i mrtva umorna zaspala znajuci da ce me u 8 opet buditi grozni alarm da ustanem i jedem sendviche.

Marta se gubila sa svojim Poljakom, Dina sa Dinkijem a Aneta sa Barnabijem. Tako da sam uglavnom bila sa drugim ljudima i narednog dana. I to mi je bash prijalo. Malo novih lica i pricha. Shteta je shto je pljushtala kisha pa obilazhenje zamka i grada nije bilo bash onako kako sam ga zamishljala, ali jedna velika mocha iz coffie heaven-a je popravila stvar. Skoro da sam i zaboravila da sam mokra do gole kozhe. Neverovatno je kako, prvi put kad ne ponesem kishobran, kisha odluchi bash bash tad da zvekne kao luda.

Najnasmejani chovek koga sam videla u ovoj zemlji je jedan beskucnih koji se vozio samnom u busu od centra Krakova do doma. Toliko se nekako blazheno smejao da sam chak i ja razvukla osmeh, eto tek tako. Za razliku od drugih Poljaka nije gledao u pod, nije delovao depresivno ni tuzhno. I pored smezhuranog lica i umornih ochiju delovao je nekako mladje od drugih ljudi u busu i iskakao iz klasichnog sivila. Mislim da necu zaboraviti josh dugo taj osmeh i evo opet se smejem samo kad pomislim na to. Chudno bash.

Put nazad je bila josh jedna u nizu avantura koja je zapochela Anetinim pozivom. Ona i Marta, zajedno sa svojim tipovima i nekim ljudima su se zadrzhale u Gruzijskom restoranu i ne bi uspele stici do doma po stvari i onda natrag na zh stanicu pa me zamolila da ja dovuchem i njihove torbe. Rekoh vazhi, ako cu uzeti taxi a onda ga lepo sve tri platiti jer nemam nameru vishe na budem dezhurna kamila. To je i meni taman fino odgovaralo jer je kisha neumorno nastavljala da lije.

U taxi su se samnom strpale i nasha draga Hrishcanka Ivana i jedna Beogradjanka i Nishlijka. I sve tri su se nashle pametne da kupuju kartu za voz i naravno kupile pogreshnu i za mene i Martu i Anetu. Sreca pa je Dina koja se pojavila s Dinkijem u neko doba imala jedno pivo u torbi koje mi je udelila kad je videla s kakvim budalama ja vodim bitku. Lepo sam uzela te karte i posle pola sata sporazumevanja sa babom na kasi koja je i sama idiot, kupila prave karte, uz doplatu naravno. Moram da doplacujem za to shto mi zhivotom pokushavaju upravljati neke budale, al' ajde. Pojela sam i jednu Princessu da se lepo smirim. Makar sam se bash fino ismejala svojoj nesreci.

Stigli su i svi ostali, i onda je nas 60tak koliko nas je doshlo iz Lodza pokushalo da udje u vec prepun voz. I naravno nismo uspeli pa smo se nagurali u vagon za biciklove i sedeli na podu i igrali kojekakve igrice, poker, asocijacije, gledali slike od prethodne vecheri, pljuvali IAESTE iz Krakova, slushali najnovije tracheve o tome ko se s kim smuvao, kako gde shta i kada. Bash onako odgovarajuci kraj vikenda. Makar smo svi bili zajedno i zezali se.

A sad cu lepo da pokupim Anetu i idemo do restorana i onda cu da jedem hranu, pravu hranu, ne-sendvich hranu! I evo vec mi curi voda na usta.

josh uvek zhiva.

I tako sam prezhivela totalnu izgubljenost u Lodzu.

Ja stvarno imam srece.

To celo veche je nekako bilo prechudno. Igranje zhmurke. Ne znam kako svi nismo izginuli u tom parku. Mrkli mrak. Svi trche kao nenormalni, zabijaju se u zhbunje, pentraju po drvecu, svi su se preznojili i riknuli. To je bilo extreme igranje zhmurke. Zamalo da natrchim na chitavu porodicu jezheva. To bi se zavrshilo fenomenalno, ali i bilo totalno u mom baksuz-stilu.

Ono shto sam zaboravila da pomenem je stanje sobe u kojoj smo bili u domu 8. Dakle, ta dva Brazilca, vlasnika sobe, su dve ortodoksne svinje. Sa vrata su nas dochekale bubashvabe, i to jedno 50 njih, sa sedishtem u FRIZHIDERU, na HRANI, i mestimichno po sobi. Brazilci su opushteno iskulirali situaciju i zgazili par komada eto chisto da mozhemo da prodjemo i sednemo negde.

Sednemo gde, tachno?! Gde nema bubashvaba ima drugih bubetina ili prljavih gaca i charapa. Neki su vec navikli na to stanje u sobi, jer na opshtu nesrecu, Brazilci su jedini koji u tom domu imaju net, pa svi zhivi dolaze bash tu da ga koriste. Nas par nenaviknutih na Hiroshimu, smo otishli do Halila u sobu po osvezhvach vazduha i flashu votke da dezinfikujemo prvo povrshinu na koju cemo spustiti nashe cenjene zadnjice.

Stvarno mi se bacala pegla. Posebno kad su otvorili frizhider. Tanjir prepun shpageta u crvenom sosu, zachinjen bubetinama. Ogavno.

Plus genijalci iz drugog doma piju vodu iz chesme!!! Kao niko im nije rekao da voda nije za pice. Sta ima ko da im kazhe, zar ne vide kako peni kao nenormalna? I smrdi na hlorchinu i bog zna shta??!! Da se odushevish.

Na svakih 5 minuta smo morali da prskamo osvezhivach da bi prezhiveli smrad. Ok, budi lenj, ok nemoj chistiti svaki dan, ali brate. Ono nije za ljude. Plus neki nesretnici s tim Brazilcima moraju da dele kupatilo. Pa ja ne zhelim ni da znam kako to izgleda.

Elem, posle chitave ujdurme od one vecheri, odluchila sam da ne odem na posao jedan dan. Lepo da se naspavam, dam sebi odushka. Zasluzhila sam. Ne znam zashto, poshto nije da se ubijam od posla ili bilo chega... ali eto. Zasluzhila sam jer nisam dobila nervni slom i panichila shto sam se izgubila nego lepo nashla put kuci! Eto zato!

I spavala sam do 2 popodne i onda me probudila uzasna vrucinshtina. Bljaks. Pochelo je ponovo. Nesnosna toplota. Na svu srecu kasnije uveche je malo pljusnula neka kisha.

Poshto je sinoc bila oproshtajna zhurka za Alis, ona je kupila kolach i rafaelo kuglice, ja sam kupila Bejlis, za nas dve, moj oproshtajni poklon za Narandzastu. Nakupovali smo svi zajedno piva i kojekakvih grickalica i onda napanjile muziku u sobi i napravile pravo zhensko veche.

Kad je stala kisha, odshetale smo do grada, usput pevajuci sve moguce trash hitove iz devedesetih koje svi znamo. Nashle se sa ostalom ekipom u Chokoladi.

Mislim da nikada u zhivotu nisam tako prokuvala u nekom klubu kao sinoc. Bukvalno smo se svi cedili i lepil jedni za druge. Jedna klima je valjda trebala da posluzhi kao rashladni uredjaj za nas 200. Kako da ne. U jednom trenutku sam mislila da je kraj, da cu se samo strovaliti i umreti u najgorim mukama i tudjem znoju, shto bi bilo jedan vrlo ogavan i neslavan zavrshetak moje priche.

Povremeno smo izlazili napolje, bukvalno da dishemo i onda se vracali na podijum.

Dina je uspela juche da pokida TROJE pari obuce. Da, troje. Kako? Nemam pojma. Izgleda da ne zna bash da hoda. To ju je malo iznerviralo, pa je onda pojela dva kebaba i pomfrit. A onda joj je bilo jako muka. Mal' se nije izvrnula. Kontam da ima neki poremecaj shtitne zhlezde. Onaj, hiper djavo. Poshto je chesto nervozna, sva je uzhurbana, mrshava je jako a jede ko svinja, shto znachi da joj metabolizam divlja, nekad deluje krajnje histerichno. Dakle, ili zhlezda ili je razmazhena do bola.

Danas sam otishla na posao iako sam imala slobodan dan. Navila sam sat i otishla tamo, jer sam znala da cu u suprotnom da se izlezhavam do Bog zna kad i pustim da mi zhivot uludo tako prolazi. Ne, ne, ne. Popila sam kafu i raduckala. Osecam se mnogo bolje kad imam tako neki ritam zhivotni. Neke stalne obaveze. To me odrzhava u nekom iole normalnom stanju. U svakom smislu. Em shto mi se mozak malo unormali i prestanu da mi padaju gluposti napamet, em shto stignem i da spavam nekako normalnije i da jedem hranu u obrocima. Dakle, red. Neki red. Ja ne mogu bez reda. Haos me unishtava, psiho-fizichki.

Sad treba da se pokupim i odvuchem do Manufakture ili Real-a i kupim belu majcu za Alis, na kojoj cemo da joj ispishemo sve i svashta, kao oproshtajni poklon od svih nas. Vecheras je poslednje veche da smo svi tako zajedno, poshto mi sutra jako rano ujutru idemo za Krakov, a onda putuje u subotu ujutru. Jako ce nam svima nedostajati. Ona je nashe malo sunashce. Nikako nece biti isto bez njenih povremenih upadanja u moju sobu, sa gingerbread-om i sholjom chaja, i blesavim prichama. A pored toga, ona je jedina osoba s kojom sam ovde zaista neshto i prichala-prichala, onako bash kao prijatelj. Da ne pricham o tome shto verovatno ne bi prezhivela prvu nedelju da ona nije bila tu.

vanredno stanje...

Jutro je.

Sada sam trebala biti mirno ushushkana u krevetu. Ali ne.

Spavala sam 3 sata. Posle posla otishla na bazen, pa u saunu, pa doshla kuci i chavrljala sa Alis, Martom i Anetom. I onda su u neko doba ljudi iz Politehnichkog poslali poruku da ce biti "neshto" u parku blizu njihovog doma.

Alis je rekla da hoce da gleda neku seriju na laptopu, a Marta da hoce da gleda House MD. isto na laptopu, ushushkane obe u svoju cebad. A Aneta je jako htela da ide, pa sam ja pored moje glavobolje odluchila da idem s njom.

"Neshto" u parku znachi igrati zhmurke u parku. U ogromnom parku u kome je mrkli mrak. Posle tri runde smo svi toliko pocrkali od trchanja, oslepeli u markchini i bili izujedani jer su ovi poljski komarci nenormalni pa smo odluchili da idemo do doma, njihovog naravno.

I onda su oni cugali, a ja sam prichala sa Halilom i Mladenom o Turcima i Srbima i rechima koje koristimo njihovim... Ima ih jako, jako puno. Nisam ni bila svesna koliko do malopre.

I Aneta je cugala, i cugala i precugala. Jedno deset puta sam je pitala da li je ok i da li cemo uskoro kuci jer treba da hvatamo nocni bus koji vec sam po sebi dovoljno strashan, i ne moramo da hvatamo one najgore u pola noci. No, to nije upalilo. Na kraju je bila toliko dovidjenja da se Zoran, Zoro tj. ponudio da je smesti kod sebe jer ima krevet vishka.

Mene su do stanice otpratili Halil, Filipa, Shej i Rikarda. Oni su svi bash jako fini i normalni ljudi. Chekali smo nekih 15 min i uhvatila sam nocni. Onaj koji sam mislila da treba da hvatam.

Medjutim. Uhvatila sam pogreshan nocni. Shto sam shvatila posle pola sata vozikanja kojekuda sa izuzetno chudnim i krajnje alkoholisanim saputnicima. Prosto sam se odushevila.

Pokushala sam da pricham, na svim jezicima, pokushala sam i pantomimu i dok sam ja to sve pokushavala u nadi da ce mi neko reci gde sam, autobus je zavrshio u nekom uzasnom kraju, u nekom od poslednjih krugova pakla. Jer ja sam te srece, naravno.

Jedva sam nagovorila vozacha da stane, dok sam josh uvek mogla da pohvatam neku orjentaciju u prostoru i vremenu. I onda sam lepo po mrklom mraku tumarala dok nisam ugledala krov crkve koju vidim sa svog prozora. Moj svetionik vecheras.

Ispostavilo se da je to ipak poduzha shetnja. Za svaki sluchaj drzhala sam ruku u torbi i dezodorans na gotovs da nekoga kome padne napamet da mi se obrati u tako rastorejnom stanju prvo poprskam u ochi, a onda razmishljam o tome shta je hteo.

Na kraju sam se dovukla do doma.

Na kraju dana mozes da se oslonish samo na sebe i nadash da te usput nece napasti i iskasapiti neki poljski manijaci, onako, zabave radi. I sad cu da pojedem neshto da malo dodjem sebi i onda cu da spavam i verovatno necu da odem na posao sutra jer sam mogla da umrem vecheras, a to mi deluje kao dovoljno dobar izgovor da zaobidjem posao i uzmem slobodan dan. Iako ne znam kako cu uspeti sad da zaspim poshto sam u adrenalinskom hiperaktivnom stanju.

Bash sam srecna shto sam u jednom komadu. I da, vrlo ponosna na svoju orjentaciju u prostoru!