..."dabogda" ti menza apoteka bila

Nebo je potpuno sivo danas, ali nije prehladno iako pada neka kisha. Danas lichi na jesen, nikako na leto, ali ja volim jesen tako da mi je sasvim lepo. Plus, vreme je bilo odlichno za spavanje, a san mi je bio preko potreban.

Spavala sam. Konachno. I to nekih 6 do 7 sati.

U chetvrtak smo se pozdravili sa Alis. Ja sam bila na ivici suza. Kao kreten. Ona je bila u josh gorem stanju. Marta, Aneta, ona i ja smo sedele u sobi. Ja sam nam napravila vecheru, pile smo Anetin makedonski Vranac i slushale mjuzu. Postalo je tuzhno kad smo izvadile majcu da joj damo. Progutala sam par velikih knedli i onda pochela da lupetam kojeshta samo da svi pochnemo da se smejemo.

Kad se sedeljka zavrshila jer je Alis morala u krpe da bi se pakovala ujutru i ustala da se pozdravi sa nama, a Aneta i Marta su otishle da se odmore pred put u Krakov, ja sam naravno otishla da skitam.

Problemi sa putem u Krakov su pocheli josh ranije tog dana kada su nam javili da nismo na prokletoj listi sa Politehnicharima nego da moramo zasebno da kupujemo kartu i to moramo da idemo do Kaliske-stanice koja je milijardu kilometara dalje od nas. I to samo zato shto je neka idiotkinja Poljakinja bila suvishe dovidjenja s mozgom da zapishe nasha imena na papir, to zaista nije neka filozofija.

Onda su svi histerisali. Aneta, Marta, Dina, Dinki i na kraju i ja, jer je ispalo da ja treba sve da smislim i sredim za sve njih i po mogucstvu odem i do Kaliske i kupim karte unapred. Po principu jashi magarca kad te pushta.

Nekako smo se dokopali tih karata i oko 5 ujutru u petak krenuli ka stanici. Ja nisam ni spavala, nije bilo svrhe jer sam doshla 15 minuta pre polaska i onda se spakovala u roku od tri sekunde ni sama ne znam kako.

Dinkija nije bilo na dogovorenom mestu. Marta je spavala u mom krevetu da ne bi sluchajno zakasnila, tako da smo, sem njega bili kompletni. Dina je vec tad pochela da se nervira i psuje.

Na Kaliski nas je chekao i Halil koji isto nije bio na listi jer se nije zvanichno registrovao za put nego je odluchio da ide u svom aranzhmanu shto u prevodu znachi da plati put a za ostalo da se grebe. Meni je to malo bedno. Posebno zato shto je par vecheri ranije davio s time koliko su njegovi roditelji bogati i kako zhivi u centru Istambula i kako putuje levo i desno.

Dinki se uspavao. Sreca njegova pa je voz kasnio 110 i kusur minuta pa je uspeo i da se naspava i probudi i dovuche do stanice i josh sa nama i cheka na voz. Glupi Poljski vozovi.

Poshto nije bilo shansi da vishe drzhim ochi otvorene legla sam na klupu u chekaonicu i zaspala. Probudili su me malo pre voza. Uopshte nisam primetila, dok mi Dina nije skrenula pazhnju, da sam sva "isharana" od metalne klupe koja mi je urezala svoje share u kozhu. Pola face i cela ruka. Boli me uvo.

Svoje maratonsko i krajnje neudobno spavanje sam nastavila u vozu. neka zhena i ja smo zauzele ceo kupe i fino se ispruzhile svaka na svojoj polovini. Iz bunila su me opet probudili u neko doba da mi kazhu da smo u pogreshnom vagonu i da se vagon za Krakov odvojio josh Bog zna kad, a da smo mi na putu za Katovice. Iskreno, bolelo me uvo. Meni je bilo lepo dok sam spavala, pa makar zavrshili i na Severnom Polu. Jedva smo se sporazumeli s kondukterkom i nekako uspeli da ispresedamo dovoljno puta i vratimo se nazad na nashu rutu, i chak i uhvatimo isti voz, samo ovaj put i dobar vagon.

I stigli smo u Krakov ali ne dovoljno rano da bi ishli u Aushvic, koji smo platili. Svi smo vec u tom trenutku bili presretni. A onda dodatno, kad smo trebali da se nadjemo s izvesnom personom koja nas je trebala dopremiti do doma. Ta persona je debil kakvog nema. Chak ni engleski ne pricha. Sreca pa je Dinki polu-Poljak pa se nekako sporazumeo s njim i onda smo se po najvecoj vrucinshtini ove godine topili do doma.

Da stvar bude tragi-komichna do kraja, dom u koji su nas strpali se zove "Strashni dvor".

Jedno tushiranje, dve kafe i ostaci sendvicha koje sam sklepala pred put i eto nas u centru Krakova.

Prelep grad. Najlepshi od svih u ovoj zemlji. Stari deo grada okruzhen prelepim parkom. Velika crkva sa plafonom koji deluje kao da je od somota, modro plav sa zlatnim zvezdama pravilno rasporedjenim svuda.

Nachichkani slatki kafici prepuni ljudi, uske, skoro mediteranski uske stare ulichice. Uske visoke zgrade, raskoshne crkve. Sve nekako mnogo vishe renesansno i barokno, mnogo manje crveno i komunistichko. Puno stranaca, puno turista, puno ljudi koji znaju engleski. I kafa sa Bejlisom koja mi je lagano klizila niz grlo i odrzhavala telesnu temperaturu ispod tachke kljuchanja. Onaj fin osecaj u stomaku. Bash sam uzhivala.

U dom smo se vratili na "vecheru". Neko je rekao ljudima iz Iaeste-a u Krakovu, da ako nabacaju na sto u hodniku gomilu bajatih sendvicha koji nisu chak ni pravi sendvichi neko zemichke stare 7 dana namazane margarinom sa sirom ILI nekom shunkom sumnjivog porekla, da to mogu da nazovu vecherom koju ce ukljuchiti u basnoslovnu cifru koju smo im platili za vikend. Niko nije mogao da veruje.

Svi smo medjutim bili previshe gladni i previshe srecni shto se opet svi vidimo na istom mestu, posebno sa ekipom iz Gdanjska, da bi sad dizali neku preveliku frku. Izgrlili smo drage ljude i prichali s njima narednih par sati dok nismo krenuli do grada.

Organizacija je bila toliko bedna da chak nisu bili u stanju da nas sve smeste u jedan klub i svim kazhu da smo tu, da se ne gubimo ko muve bez glave. Posle par sati skakanja i umiranja od vrucine i vrishtanja uz hitove od pre Hrista, Aneti koja je igrala sa svojim Malta-tipom iz Gdanjska, je bilo bash bash loshe pa smo je strpali u Taxi i odveli kuci. Marta je ostala sa svojim Poljakom, isto onim iz Gdanjska s kojim je vec neshto mutila. Dina nije uspela da se nadje sa Dinkijem, tj. on ju je malo iskulirao i ostishao kod nekih rodjaka koje ima tamo u Krakovu, da se vozaju skuterima.

Pre nego shto sam se obeznanila na gornjem delu kreveta za sprat, na posteljini tvrdoj kao kartom, rekla sam Dini koja mi je bila cimerka ovaj vikend, kako bi bilo bash ultra smeshno kad bi nas za doruchak ovako izglednele dochekali isti oni sendvichi.

I naravno za doruchak su nas dochekali isti ti sendvichi. A onda smo se josh fino ismejali kad smo skapirali da su nam u lunch pakete za ruchak spakovali shta? Sendviche naravno.

Skrpili smo se u subotu posle "doruchka" u jedan ogromni bus, nas milion. Od toga gomiletina chitava raznih Balkanaca tako da sam imala priliku da pricham srpski, chak vishe nego engleski ovog vikenda. Odveli su nas u rudnik soli. 800 stepenica ispod zemlje na tek drugom od sedam nivoa koliko rudnik ima, nalaze se prelepe prostorije isklesane od soli. Velika kapela, crkva, balska dvorana, manje sale posvecene istorijskim lichnostima. Sve, ama bash sve od soli. Od poda do plafona. Teshko je uopshte opisati tako neshto. To je jedna od onih stvari koje moraju da se vide. Dva sata nam je trebalo da obidjemo samo taj jedan nivo pre nego shto smo se na povrshinu vratili liftom koji ide prelazi 4 metra za jednu sekundu!!!

Upoznala sam milion ljudi. Iz svih mogucih drzhava. Gomila lica i gomila imena, nema shanse da cu ih sve popamtiti. Jedino ove Balkance chije ime mi je jednostavno da s nechim povezhem i zapamtim. S njima sam uglavnom i provodila vreme. Pokushavala da nauchim malo Slovenachkog. To su jedini Balkanci koje apsolutno nish ne razumem, posebno kad ubrzaju i krenu da trtljaju medjusobno. Sva sreca pa oni dobro govore hrvatski ili srpski. Inache oni mene sve razumeju, pa chesto ja pricham na srpskom a oni odgovaraju na engleskom, znam nije fer, ali shta cesh.

Zhalili su se ostali kako ih nervira to shto se mi sa Balkana svi razumemo medjusobno a nas niko zhivi nish ne razume. Shta im mozhemo.

Inache, primetih kako se Hrvati jako uvrede kad im neko sluchajno kazhe da su iz Srbije ili Slovenije, dok se Makedonski, Srbi i Slovenci uopshte oko toga ne shtrecaju. Slovenci se chak ne trude ni da isprave strance kad im pobrkaju drzhavu.

Pod Hrvate inache ubrajam sve osim Dine. Dina je shto se toga tiche vishe nego tolerantna. Ona nekad i kazhe da pricha vishe srpski nego hrvatski i da kajkavce i medjumorce nishta ni ne razume. Ona pricha onaj pravi cisti knjizhevni jezik. Dina je kul. Za razliku od Ivane iz Zagreba. Njoj je Zoro, da ne kazhem Zoran, koji je takav lik da je to haos, lepo rekao kako nas je sve smorila odavde do vechnosti i kako bi mogla nekad da zachepi malo. To je rekao nakon njenog komentara o tome kako je ona jedina prava hirshcanka u nashoj Lodz-grupi jer svake nedelje ide na misu, pritom zaboravljajuci da smo je svi gledali prethodno veche kako skache u krilu nekog Rumuna mrtva pijana i balavi po njemu.

Ne moram ni da spominjem da najvecu platu od svih ljudi u Poljskoj ima neka Crnogorka smeshtena u Varshavi.

To veche smo svi otishli na roshtilj koji je bio prva i jedina normalna hrana celog vikenda i onda u neki klub. I tu nam je bilo fantastichno. Dina mi dala da probam Malibu sa Sprajtom. To chudo ima isti ukus kao Princessa kokos chokoladica. Zavolela sam Dinu zbog toga. Podseca me na jednu drugaricu koju sam nekad imala.

To veche je bilo jednako dobro kao vecheri u Gdanjsku. Svi smo se savrsheno proveli. Skakali i zezali i smejali do besvesti. I ne znam shto je iko predlozio da menjamo klub jer se to zavrshilo tako shto je Dinkija cushnuo izbacivach u nekom klubu u koji smo pokushali uci i onda naravno nismo ushli. I onda se Dina malo skenjala. I onda se Dinki derao na Dinu kako drami. I svi smo stajali u centru Krakova i chekali da se svi pokupimo. A to je nemoguce kad nas ima dvesta i kad svi pokushavaju neshto da se sparuju i smuvavaju u to doba noci. Makar sam se fino, na svezhem vazduhu isprichala sa gomilom ljudi i razgledala Krakov nocu koji tako deluje josh charobnije i lepshe. I negde oko 4, pre svitanja vratila u dom peshaka i mrtva umorna zaspala znajuci da ce me u 8 opet buditi grozni alarm da ustanem i jedem sendviche.

Marta se gubila sa svojim Poljakom, Dina sa Dinkijem a Aneta sa Barnabijem. Tako da sam uglavnom bila sa drugim ljudima i narednog dana. I to mi je bash prijalo. Malo novih lica i pricha. Shteta je shto je pljushtala kisha pa obilazhenje zamka i grada nije bilo bash onako kako sam ga zamishljala, ali jedna velika mocha iz coffie heaven-a je popravila stvar. Skoro da sam i zaboravila da sam mokra do gole kozhe. Neverovatno je kako, prvi put kad ne ponesem kishobran, kisha odluchi bash bash tad da zvekne kao luda.

Najnasmejani chovek koga sam videla u ovoj zemlji je jedan beskucnih koji se vozio samnom u busu od centra Krakova do doma. Toliko se nekako blazheno smejao da sam chak i ja razvukla osmeh, eto tek tako. Za razliku od drugih Poljaka nije gledao u pod, nije delovao depresivno ni tuzhno. I pored smezhuranog lica i umornih ochiju delovao je nekako mladje od drugih ljudi u busu i iskakao iz klasichnog sivila. Mislim da necu zaboraviti josh dugo taj osmeh i evo opet se smejem samo kad pomislim na to. Chudno bash.

Put nazad je bila josh jedna u nizu avantura koja je zapochela Anetinim pozivom. Ona i Marta, zajedno sa svojim tipovima i nekim ljudima su se zadrzhale u Gruzijskom restoranu i ne bi uspele stici do doma po stvari i onda natrag na zh stanicu pa me zamolila da ja dovuchem i njihove torbe. Rekoh vazhi, ako cu uzeti taxi a onda ga lepo sve tri platiti jer nemam nameru vishe na budem dezhurna kamila. To je i meni taman fino odgovaralo jer je kisha neumorno nastavljala da lije.

U taxi su se samnom strpale i nasha draga Hrishcanka Ivana i jedna Beogradjanka i Nishlijka. I sve tri su se nashle pametne da kupuju kartu za voz i naravno kupile pogreshnu i za mene i Martu i Anetu. Sreca pa je Dina koja se pojavila s Dinkijem u neko doba imala jedno pivo u torbi koje mi je udelila kad je videla s kakvim budalama ja vodim bitku. Lepo sam uzela te karte i posle pola sata sporazumevanja sa babom na kasi koja je i sama idiot, kupila prave karte, uz doplatu naravno. Moram da doplacujem za to shto mi zhivotom pokushavaju upravljati neke budale, al' ajde. Pojela sam i jednu Princessu da se lepo smirim. Makar sam se bash fino ismejala svojoj nesreci.

Stigli su i svi ostali, i onda je nas 60tak koliko nas je doshlo iz Lodza pokushalo da udje u vec prepun voz. I naravno nismo uspeli pa smo se nagurali u vagon za biciklove i sedeli na podu i igrali kojekakve igrice, poker, asocijacije, gledali slike od prethodne vecheri, pljuvali IAESTE iz Krakova, slushali najnovije tracheve o tome ko se s kim smuvao, kako gde shta i kada. Bash onako odgovarajuci kraj vikenda. Makar smo svi bili zajedno i zezali se.

A sad cu lepo da pokupim Anetu i idemo do restorana i onda cu da jedem hranu, pravu hranu, ne-sendvich hranu! I evo vec mi curi voda na usta.