kad si srecan...

Sivo je totalno. Konachno mogu da nosim sve silne dzempere, jakne, farke i dukseve koje sam donela ovamo.

Skoro sve shto posedujem sam uspela da umuzgavim pa je krajnje vreme da rezervishem mashinu za pranje vesha i reshim se bede. Ili samo sve nabacam na gomilu, polijem benzinom i kuci se vratim ko chovek, da ne moram da teglim 28kg u koferu, plus ruchni prtljag.

Alis je, organizovana kao i uvek, kupila i vagu u Real-u, i ostavila nam je, pa cu lepo da proverim koliko stvari moram da pobacam da ne prekardashim limit za avion. Jasno je da cu ga prekardashiti svakako makar malo ali imam i neki back up plan ako kilazha bash bude onako strashno velika. Obucicu sve zhivo na sebe. Jedno 10 slojeva odece i tako cu fino na avion, kao seljak. Ali boli me uvo. Nece me sigurno skidati tamo. A da me gledaju ko budalu, za to me bash briga. Planiram da iznesem galon votke iz ove drzhave i u tome me nishta sprechiti nece.

Jedini je problem, poshto je vreme ovako skrnavo, shto ce mi se stvari sushiti decenijama, a to znachi da bukvalno necu imati shta da obuchem, osim da na charshafu napravim rupu, provuchem glavu i imam svoj homemade mumu.

Nisam spavala tako da mi svakakve gluposti padaju napamet.

Doruchkovala sam snikers iz mashine sa prizemlja u domu i jednu dzinovsku bananu. Energija dovoljna da prezhivim jutro i sanjam o nekoj hrani.

Juche sam lepo, posle posla, kao chovek, sa Anetom otishla do Bule, restorana u blizini i pojela dzinovsku pizzu sa svim i svachim. Nismo se pomerale dok sve sa tanjira nije nestalo, a onda se nismo pomerale josh pola sata jer nismo bile u stanju.

Kad se tako prejedem ne treba da idem u Tesco. Bude mi ozbiljno muka. I naravno nisam kupila ni pola stvari koje mi zaista trebaju jer mi se u tom trenutku od njih bacala pegla. Sad mi je frizhider pun activia-e. I to je otprilike jedino shto imam od hrane, poshto sam bananu jutros omlatila.

Posle dzinovskog ruchka i zamalo onesveshcivanja u Tesco-u, Marta nas je pokupila i izmarshirala do Jevrejskog groblja. Sishle smo na nekoj stanici i onda hodale i hodale oko zida koji ogradjuje to ogromno groblje. Naravno obishle smo pun krug pre nego shto smo shvatile da je stanica na kojoj smo izashle upravo i ulaz u groblje, samo je malo ushushkan u neko zhbunje i drvece. A onda je Marta pogledala na sat i rekla da je groblje zatvoreno pre 5 minuta.

Bukvalno nam je trebalo pola sata da napravimo krug oko tog dzinovskog groblja. Mozda i vishe. Usput nas je jutrio neki pomahnitali poljski ker.

Pitam se koliko je ljudi sahranjeno tu ako je groblje toliko veliko? Zilijon?

Chula sam pre par godina kad su kopali neshto oko elektro shkole kako su nashli neke mrtve ljudi koji su bukvalno podzemnim putevima "putovali" sa mesta nekog starog groblja koje je bilo u blizini shkole do mesta gde su ih nashli. Kao neke tektonske trte-mrte gluposti. Mislim jesu gluposti, ali da nisu, to bi znachilo da je Lodz komplet poplavljen podzemnim mrtvacima. Shto je jedna vrlo ogavna pomisao.

Mozda cemo danas otici i kao ljudi i uci u to groblje. To je kao jedno od turistichkih mesta u ovom gradu, ali mene neshto nikad nije posebno zanimalo. Mislim, koliko mozhe biti drugachije od drugih groblja? Sem shto je dzinovsko. Bash sam razmishljala dok smo se shetkale kao magarci kako ustvari nemam neko mishljenje o grobljima. Nemam neki strah. Nemam ni zhelju da ikada idem tamo. Shto se mene tiche groblja postoje, i to je to. Sve ukupno sam u zhivotu bila mozda tri, chetiri puta i nikakav utisak na mene nemaju. Oticicu do ovog Jevrejskog samo da se uverim da u to groblje zaista mozhe i da se udje, a ne samo shetka satima oko zidova.

Posle izigravanja turista, vratile smo se u dom, Marta je otishla u svoj. Morala sam da spavam. Mislila sam da cu riknuti, bukvalno. Nisam bila u stanju da drzhim podignutu glavu i otvorene ochi i samo sam se strovalila na krevet, kompet obuchena, nepokrivena i zamotana u kablove koji preko moje glave sprovode internet do mog i Anetinog kompijutera.

Probudila nas je Marta koju je neshto opasno udarilo u glavu. Juche je ishla da kupi kartu za bus do Varshave koji je u petak. Ja planiram moju da kupim 2 minuta pre polaska. Danas je posle cele noci zezanja u Politehnichkom, ranom zorom otishla da kupuje kojeshta u Manufakturi. Juche nas je naterala da shetamo sat vremena oko zida.

Poshto nemam vishe nameru da igram kako mi drugi diriguju, rekoh joj u polu snu da slobodno pichi ona gde zheli ja cu da spavam pa kad ustanem da dodjem ili da jednostavno ostanem da blejim. Anetu je nadigla isto u polukomatoznom stanju i odvukla sa sobom do Politehnichkog.

Josh nekih sat vremena sam se razvlachila po krevetu a onda pojela jednu activiju i izvadila Bejlis iz frizhidera. Nemam vishe ni Bejlisa. Nemam vishe ni piva jer sam spakovala 4 komada i kad sam se razbudila otishla do Admina.

Dina, nash malo personalni genije, je uzela moj kljuch i ponasha se kao da je njen. To me bash iznerviralo sinoc kad smo Aneta i ja trebale da se razdvojimo a imamo samo jedan kljuch kod sebe. Na recepciji ne mozhemo da ga ostavljamo jer tamo chesto ne bude nikog, ili ne razumeju shta ocemo da im kazhemo i to je totalno komplikovano. Zvala sam Dinu jedno 10 puta ali je ona bila na vecherici sa Dinkijem i bolelo je uvo shto ja treba da budem zarobljenik u svojoj rodjenoj sobi.

Na kraju je Aneta otishla bez kljucha.

Zvala me jutros u neko doba da mi samo javi da ce ona i Marta ostati u Politehnichkom da spavaju jer su pochele da cepaju po nekoj votki, a onda me zvala oko 8 da mi kazhe kako ipak dolaze natrag jer je Marta izjavila kako ne mozhe da spava u tudjem krevetu, kod nekih ljudi koje ne poznaje. Ne zhelim da zvuchim kao totalna kuchka, ali ta ista Marta je spavala kod nekoh random tipa i kad smo bili u Gdanjsku i kad smo bili u Krakovu, a znala ga je jedno 5 minuta poshto on chak nije ni iz ovih komiteta u Lodzu nego Boga pitaj odakle. A sad je kao problem spavati u sobi gde ima 10 ljudi, i svi samo zhele da iskuliraju dva tri sata dok se otrezne pa kud koji mili moji. Ne razumem ljude.

Naravno sve to ukupno je znachilo da ja nisam uopshte spavala. Aneta se vratila oko pola 10 i ja sam bila na nogama da joj otkljucham, a onda u 10 dodjem na posao i popravim neke svinjarije gospodina Kobasice.

Jede mi se sushi. Bash tako neka glupost. Neshto malo ali chudno, shto ce me brzo zasititi a necu umirati posle ceo dan kao da imam kamenje u stomaku. Najblizhi sushi bar koji deluje dovoljno chisto i fino da bi u njega ushla da jedem zhivu ribu je u Piotrkowskoj. Pritom niko zhivi sem mene ne voli sushi te tako bi morala ici sama, a neshto mi se ozbiljno ne da.

Popravila sam sve gluposti koje je moj "supervizor" napravio u bazi podataka i sad mogu da lepo zbrishem, a da me ni malo ne grize savest, usput malo pokisnem, a onda se ushushkam u svoj krevetac na narednih par sati, dok ne ogladnim dovoljno sa zaista i smislim shta cu da klopam. Juche su mi moji dolili nekog kesha na karticu i rekli da idem u restoran. Hvala lepo, poslushacu, tako sam fino jedno dete.