deset ljutih gusara i besni kerovi

Vrlo se jasno secam, dobro ne vrlo, ali jasno se secam da sam sinoc legla u krevet i da je soba bila prazna. Aneta je ostala duzhe u gradu, ja sam imala prevoz kuci pa sam ga iskoristila da ne kisnem.

Jutros se budim u neko doba, malo pre nego shto mi je zazvonio alarm, a na podu i Anetinom krevetu jedno 10 ljudi. Zatvorim ochi jer kontam da sanjam i otvorim ih ponovo i situacija je nepromenjena. Soba u blago rechenu haosu. Hiroshima. Gomila punih, polupunih i praznih krigli iz kafica. Stvari, cipele... haos. Pritom moj vesh se josh uvek sushi po celoj sobi. Ciganmala.

Ljudi iz shisha bara nece biti srecni ako saznaju da im je pola inventara u mojoj sobi.

Pitam se da li je iko platio rachun?

Vratila sam se da odspavam josh koji minut i nadam se da ce dok se probudim dobre vile da izbace alkose kroz prozor i pochiste mi sobu.

Ispunilo mi se pola zhelje, ljudi su otishli natrag u svoj dom, Politehnichki koji je na drugom kraju grada, a Aneta na posao. Poslednje shto je rekla pre nego shto je zatvorila vrata i ostavila me poluzblanutu u sred deponije je: "Ovo je sve Marta zakuvala".

Nisam se poshteno ni razbudila a vec sam kasnila na posao. Danas sam obecala gosn Kobasici da cu doci, poslednji dan, da pregledamo sve shto smo do sad uradili, pozavrshavamo josh neke sitnice i pozdravimo se.

Pre par minuta je doshao u kancelariju da mi se javi da ide i nekako sam se rastuzhila. Mislim nije da sam uzhivala neshto posebno u ovom "poslu" ali nekako bash mrzim te rastanke i ne znam nikad ni shta da kazhem ni kako da se ponasham, pa mi posle bude zhao. Stegnula sam mu ruku i zahvalila se. Ne znam tachno na chemu ali nekako sam imala potrebu to da kazhem malom osedelom chikici koji mi je pozheleo srecan put i rekao da se javim ako ikada opet dodjem i da se nada da ce me videti na nekim buducim konferencijama po svetu.

Danas je dakle zvanichno poslednji dan da sedim u ovoj kancelariji. Chetvrti sprat, soba 423. Kancelarija Agnieszke Sierpowske koja je skoro dodala svom prezimenu josh jedno i sada ima malu bebu Katolika. Ne znam ko ce joj sad zalivati cvece koje je vec poluriknuto.

Juche je bio jedan chudan dan.

Nisam otishla na posao jer sam morala da se naspavam. Veche pre toga smo bili u Politehnichkom. Otishli tamo po najvecem pljusku u istoriji chovechanstva. Neki Tunizhanin je kuvao tunizhansku klopu za sve nas. Za nas vishe od 40! Svaka njemu chast. Klopa je stvarno bila super, posebno zato shto je bila topla, a mi pokisle i smrznute. I neki chudni desert. Ne mogu uopste da ocenim sta je to bilo, ali bash je bilo chudno i fino nekako.

Prichali smo i prichali i prichali i ne znam vishe ni sa kime sam sve prichala i o chemu. Vreme je bilo suvishe grozno da bi bilo gde ishli dalje pa smo ostali u domu do nekog doba i uhvatili nocni N4 bus koji nas je dovezao praktichno do vrata nasheg doma. I nismo se izgubile. Ishle smo samo Marta, Aneta i ja.

Posle spavanja od 10 sati i totalnog raspada odluchili smo da uveche definitivno negde moramo izaci. To je praktichno oproshtajna zhurka za Anetu i Martu koje odlaze sutra rano rano ujutru. Chak su i Dina i Dinko i Natalia odluchili da se pridruzhe.

I prvo smo nakupovali svega i svachega i zashtekali se kod Dine u sobu jer je nasha preplavljena mojim stvarima. I napravili bukvalno zurku. Odvalili mjuzu i zezali se do nekog doba.

Krenuli na bus i usput pevali neke ex-yu pesme iz sveg glasa. Mislila sam da ce nas uhapsiti i deportovati, stvarno. Chak je i Marta pevala s nama. Mislim drala se kojeshta ali recimo da je pohvatala par rechi. Ceo put do busa, ceo put u busu i onda od busa do shisha bara mi smo se drali kao da nam kozhu deru. Ja ne znam kako ja josh uvek mogu da govorim uopshte.

I onda haos u shisha baru. Ali bukvalno haos. To se stvarno ne mozhe opisati. Svi ali svi su bili dovidjenja s mozgom. I to ne ono malo, nego bash bash.

Marta je uspela da srushi ceo onaj stalak za nargile sa sve uzharenim ugljem na mene i progori mi moju divnu majcu. Prvo mi izlomi zube onda me upali.

Kupila mi je maddog da se izvini. Recimo da je sada to ok.

Maddog, koji su svi pili je sledeca stvar: Pour dash of Raspberry syrup in bottom of glass, layer vodka on top of syrup. Add 3 drops of Tobasco to the top and shoot!

Dakle, ljuto je kao sam djavo. Vecini ljudi su ochi bile crvene do bola. Sem Shpancima. Oni su trpali tog Tobasco-a ko da je Nova Godina. Ja stvarno mislim da je malibu sa sprajtom jedno mnogo kulturnije reshenje ali ne odbijam besplatne shotove te sam se pridruzhila gomili.

Mislim da je danas slabo ko otishao na posao.

Ono shto je josh jednom potrvdjeno je da meni treba oduzeti sva sredstva komunikacije sa spoljashnjim svetom, pochevshi od mobilnog telefona. Zatim kompijuter. I na kraju mi treba zalepiti usta selotejpom. Ili josh bolje, superlepkom. A onda, za svaki sluchaj me staviti u neku hermetichku zatvorenu kutiju na vrhu Alpa.

No srecom, do sada se ispostavilo da se na kraju sve nekako sredi, i da nikad ne zaglibim previshe, nadam se da se to odnosi i na ovaj put.

Sinoc mi je kad sam legla u krevet bilo pretuzhno. Od tolike euforije pala sam u totalni bedak. Onako bash bipolarno.

Svi odlaze. Ostaju samo Dinko i Dina, a na njih iskreno ne rachunam. Marta, Aneta i svi dragi ljudi iz Politehnichkog. Svi idu sutra. I Admin je otishao kuci.

Poslednji vikend u Lodzu ce izgleda biti bash kao prvi, pun krug. S tim shto cu sada znati gde da odem da razmenim pare, gde mogu da klopam, gde je najjeftinije pivo... Planiram samo da se shetam i da sedim u parku pored doma. I da se vozam u tramvajima do kraja svake linije i nazad. I da shto manje razmishljam o tome kako ne zhelim kuci i kako zhelim da ostanem, i da se fokusiram na to koliko mi je lepo bilo ovde i da se trudim da sve bash sve zapamtim.

Nocas se treba sa svima ispozdravljati. Uzas. Volela bi to nekako da preskochim. Treba da smislim neshto lepo za Martu i Anetu. Za mene nece biti nikog ovde da smisli neshto lepo.

Razvedrilo se malo, stala je kisha. Trebala bi da se proshetam, pojedem neshto i razmislim sta cu za ove dve da napravim. Mozda pre toga da odem i da sredim malo onaj haos od sobe. U zivotu nisam videla takav lom u tako malom prostoru, stvarno, skoro pa me je i sramota. Ne znam kako sam uspela da spavam tako chvrsto i uopshte ne chujem sve te ljude koji su pravili totalni haos u mojoj sobi, praktichno pored moje glave?!!?

I danas cu sebe da chastim nekom lepom hranom i novim koferchetom koji ce mi sluzhiti kao ruchni prtljag jer nema shanse da cu uspeti sve da potrpam u kofer a ostanem ispod dozvoljenog limita. I ima na sebe da obuchem jedno 10 majci i jaknu. Mislim, nisam ja ovde kupila nishta posebno, par magneta za frizhider, neke suvenircice, sitnice, ali planiram da nosim toliko votke sa sobom da ce mi extra kofer sigurno dobro doci ako ne biti chak neophodan.

Josh uvek sam na poslu zato shto nekako ne zhelim da odem. Nadam se da ce se vreme malo usporiti ako ovde ostanem josh. Nisam znala da je sedam nedelja jedan tako kratak vremenski period, a opet dovoljno dug da u uslovima u kojima si sam i na novom, prvi put daleko od kuce na toliko vremena, zavolish sve stvari nekako chak i previshe. I ljude.

Putovanja su jedna lepa stvar. Jedna vrlo zarazna stvar. I jedna vrlo opasna stvar za ljude s mozgom slichnom mojem. Na svakom mestu zhelim da ostanem, a sa svakog zhelim da odem da bi obishla i neka druga. To stvara poprilichnu konfuziju u glavi. Da ne prichamo o tome shto onda nemash nikakvu konstantu u zhivotu na koju mozes uvek da se oslonish. I na kraju vezivanje za stvari, zgrade, parkove i ljude postaje jedna vrlo komplikovana stvar. Mislim da se nikad necu opametiti po tom pitanju. Ili mozda i hocu ako dovoljno budem putovala. Ili mozda nije dobro da se "opametim"? Ove privremene kuce i porodice i prijatelji (mogu li reci prijatelji?) su ustvari jedna fina idealizacija sveta sa rokom trajanja. Svi su svesni tok roka trajanja te tako svako daje svoj maksimum da se dobro provede, da se prikazhe u dobrom svetlu, da izbegne sukobe, da se zeza... dakle, ostajemo mi svi isti samo se sve emocije, ponashanje, sve sve, sve se umnozhava jedno 100 puta. Druga bi pricha bila kada bi svaki ovaj mali izlet u drugi svet bio izlet za zauvek.

Losha stvar je shto ovi izleti u Diznilend chine da stvari koje su kod kuce deluju dosadno. I ne samo dosadno. A nerealno je ochekivati da ovako bude svaki dan. Da svaki izlazak bude kao izlazak u shisha bar ili vikend u Gdanjsku. Da sve stalno bude novo i zanimljivo. Da se ni jedna pricha ne ispricha dvaput. Da posle kratkog vremena nekoga mozes da zagrlish i kazesh mu neke stvari koje mozda ne bi da ga u normalnim uslovima poznajesh chak i godinama.

Posle svakog puta, krece rolerkoster ludila. Euforija. Preprichavanje. Nalazhenje s ljudima i nadoknadjivanje izgubljenog socijalnog gradiva. Trachevi i priche i kafe i kafe i kafe. I onda se to polako smiruje i krece zhivot. Stari, onaj. Samo sad nije samo stari onaj, nego stari onaj i dosadan.