vanredno stanje...

Jutro je.

Sada sam trebala biti mirno ushushkana u krevetu. Ali ne.

Spavala sam 3 sata. Posle posla otishla na bazen, pa u saunu, pa doshla kuci i chavrljala sa Alis, Martom i Anetom. I onda su u neko doba ljudi iz Politehnichkog poslali poruku da ce biti "neshto" u parku blizu njihovog doma.

Alis je rekla da hoce da gleda neku seriju na laptopu, a Marta da hoce da gleda House MD. isto na laptopu, ushushkane obe u svoju cebad. A Aneta je jako htela da ide, pa sam ja pored moje glavobolje odluchila da idem s njom.

"Neshto" u parku znachi igrati zhmurke u parku. U ogromnom parku u kome je mrkli mrak. Posle tri runde smo svi toliko pocrkali od trchanja, oslepeli u markchini i bili izujedani jer su ovi poljski komarci nenormalni pa smo odluchili da idemo do doma, njihovog naravno.

I onda su oni cugali, a ja sam prichala sa Halilom i Mladenom o Turcima i Srbima i rechima koje koristimo njihovim... Ima ih jako, jako puno. Nisam ni bila svesna koliko do malopre.

I Aneta je cugala, i cugala i precugala. Jedno deset puta sam je pitala da li je ok i da li cemo uskoro kuci jer treba da hvatamo nocni bus koji vec sam po sebi dovoljno strashan, i ne moramo da hvatamo one najgore u pola noci. No, to nije upalilo. Na kraju je bila toliko dovidjenja da se Zoran, Zoro tj. ponudio da je smesti kod sebe jer ima krevet vishka.

Mene su do stanice otpratili Halil, Filipa, Shej i Rikarda. Oni su svi bash jako fini i normalni ljudi. Chekali smo nekih 15 min i uhvatila sam nocni. Onaj koji sam mislila da treba da hvatam.

Medjutim. Uhvatila sam pogreshan nocni. Shto sam shvatila posle pola sata vozikanja kojekuda sa izuzetno chudnim i krajnje alkoholisanim saputnicima. Prosto sam se odushevila.

Pokushala sam da pricham, na svim jezicima, pokushala sam i pantomimu i dok sam ja to sve pokushavala u nadi da ce mi neko reci gde sam, autobus je zavrshio u nekom uzasnom kraju, u nekom od poslednjih krugova pakla. Jer ja sam te srece, naravno.

Jedva sam nagovorila vozacha da stane, dok sam josh uvek mogla da pohvatam neku orjentaciju u prostoru i vremenu. I onda sam lepo po mrklom mraku tumarala dok nisam ugledala krov crkve koju vidim sa svog prozora. Moj svetionik vecheras.

Ispostavilo se da je to ipak poduzha shetnja. Za svaki sluchaj drzhala sam ruku u torbi i dezodorans na gotovs da nekoga kome padne napamet da mi se obrati u tako rastorejnom stanju prvo poprskam u ochi, a onda razmishljam o tome shta je hteo.

Na kraju sam se dovukla do doma.

Na kraju dana mozes da se oslonish samo na sebe i nadash da te usput nece napasti i iskasapiti neki poljski manijaci, onako, zabave radi. I sad cu da pojedem neshto da malo dodjem sebi i onda cu da spavam i verovatno necu da odem na posao sutra jer sam mogla da umrem vecheras, a to mi deluje kao dovoljno dobar izgovor da zaobidjem posao i uzmem slobodan dan. Iako ne znam kako cu uspeti sad da zaspim poshto sam u adrenalinskom hiperaktivnom stanju.

Bash sam srecna shto sam u jednom komadu. I da, vrlo ponosna na svoju orjentaciju u prostoru!