short(comings)

3:22 otpratila sam Anetu na bus. Otishla je i soba je sad opet crvenija. Samo moje stvari se josh uvek sushe svuda po stolicama, konopcima i shtipaljkama za zavesu.

Spavala sam sve ukupno u zadnjih 24 sata jedno 3 i po. Umorna sam i osecam gadnu rupu u zhelucu, ali ne od gladi. Ostavila mi je pismo. I Alis mi je ostavila pismo.

Idem da spavam. Pre nego shto pochnem da se osecam loshe. Nedostaju mi, ali tako mi je drago da se znamo. A ovo sa Anetom, to je skoro pa se usudim reci, sudbina. Dva puta da se sluchajno sretnemo eto tako u belom svetu. I josh sad u istoj sobi. Necu da budem tuzhna videcu ih opet.

Uzhivacu u moja poslednja dva dana u Lodzu. Chemu tuga? Bilo prelepo. I bice i ova dva naredna. Ako ih ne iskoristim posle ce mi biti jako jako zhao. I to je moja konachna odluka. Nema skenja.

Laku noc.

deset ljutih gusara i besni kerovi

Vrlo se jasno secam, dobro ne vrlo, ali jasno se secam da sam sinoc legla u krevet i da je soba bila prazna. Aneta je ostala duzhe u gradu, ja sam imala prevoz kuci pa sam ga iskoristila da ne kisnem.

Jutros se budim u neko doba, malo pre nego shto mi je zazvonio alarm, a na podu i Anetinom krevetu jedno 10 ljudi. Zatvorim ochi jer kontam da sanjam i otvorim ih ponovo i situacija je nepromenjena. Soba u blago rechenu haosu. Hiroshima. Gomila punih, polupunih i praznih krigli iz kafica. Stvari, cipele... haos. Pritom moj vesh se josh uvek sushi po celoj sobi. Ciganmala.

Ljudi iz shisha bara nece biti srecni ako saznaju da im je pola inventara u mojoj sobi.

Pitam se da li je iko platio rachun?

Vratila sam se da odspavam josh koji minut i nadam se da ce dok se probudim dobre vile da izbace alkose kroz prozor i pochiste mi sobu.

Ispunilo mi se pola zhelje, ljudi su otishli natrag u svoj dom, Politehnichki koji je na drugom kraju grada, a Aneta na posao. Poslednje shto je rekla pre nego shto je zatvorila vrata i ostavila me poluzblanutu u sred deponije je: "Ovo je sve Marta zakuvala".

Nisam se poshteno ni razbudila a vec sam kasnila na posao. Danas sam obecala gosn Kobasici da cu doci, poslednji dan, da pregledamo sve shto smo do sad uradili, pozavrshavamo josh neke sitnice i pozdravimo se.

Pre par minuta je doshao u kancelariju da mi se javi da ide i nekako sam se rastuzhila. Mislim nije da sam uzhivala neshto posebno u ovom "poslu" ali nekako bash mrzim te rastanke i ne znam nikad ni shta da kazhem ni kako da se ponasham, pa mi posle bude zhao. Stegnula sam mu ruku i zahvalila se. Ne znam tachno na chemu ali nekako sam imala potrebu to da kazhem malom osedelom chikici koji mi je pozheleo srecan put i rekao da se javim ako ikada opet dodjem i da se nada da ce me videti na nekim buducim konferencijama po svetu.

Danas je dakle zvanichno poslednji dan da sedim u ovoj kancelariji. Chetvrti sprat, soba 423. Kancelarija Agnieszke Sierpowske koja je skoro dodala svom prezimenu josh jedno i sada ima malu bebu Katolika. Ne znam ko ce joj sad zalivati cvece koje je vec poluriknuto.

Juche je bio jedan chudan dan.

Nisam otishla na posao jer sam morala da se naspavam. Veche pre toga smo bili u Politehnichkom. Otishli tamo po najvecem pljusku u istoriji chovechanstva. Neki Tunizhanin je kuvao tunizhansku klopu za sve nas. Za nas vishe od 40! Svaka njemu chast. Klopa je stvarno bila super, posebno zato shto je bila topla, a mi pokisle i smrznute. I neki chudni desert. Ne mogu uopste da ocenim sta je to bilo, ali bash je bilo chudno i fino nekako.

Prichali smo i prichali i prichali i ne znam vishe ni sa kime sam sve prichala i o chemu. Vreme je bilo suvishe grozno da bi bilo gde ishli dalje pa smo ostali u domu do nekog doba i uhvatili nocni N4 bus koji nas je dovezao praktichno do vrata nasheg doma. I nismo se izgubile. Ishle smo samo Marta, Aneta i ja.

Posle spavanja od 10 sati i totalnog raspada odluchili smo da uveche definitivno negde moramo izaci. To je praktichno oproshtajna zhurka za Anetu i Martu koje odlaze sutra rano rano ujutru. Chak su i Dina i Dinko i Natalia odluchili da se pridruzhe.

I prvo smo nakupovali svega i svachega i zashtekali se kod Dine u sobu jer je nasha preplavljena mojim stvarima. I napravili bukvalno zurku. Odvalili mjuzu i zezali se do nekog doba.

Krenuli na bus i usput pevali neke ex-yu pesme iz sveg glasa. Mislila sam da ce nas uhapsiti i deportovati, stvarno. Chak je i Marta pevala s nama. Mislim drala se kojeshta ali recimo da je pohvatala par rechi. Ceo put do busa, ceo put u busu i onda od busa do shisha bara mi smo se drali kao da nam kozhu deru. Ja ne znam kako ja josh uvek mogu da govorim uopshte.

I onda haos u shisha baru. Ali bukvalno haos. To se stvarno ne mozhe opisati. Svi ali svi su bili dovidjenja s mozgom. I to ne ono malo, nego bash bash.

Marta je uspela da srushi ceo onaj stalak za nargile sa sve uzharenim ugljem na mene i progori mi moju divnu majcu. Prvo mi izlomi zube onda me upali.

Kupila mi je maddog da se izvini. Recimo da je sada to ok.

Maddog, koji su svi pili je sledeca stvar: Pour dash of Raspberry syrup in bottom of glass, layer vodka on top of syrup. Add 3 drops of Tobasco to the top and shoot!

Dakle, ljuto je kao sam djavo. Vecini ljudi su ochi bile crvene do bola. Sem Shpancima. Oni su trpali tog Tobasco-a ko da je Nova Godina. Ja stvarno mislim da je malibu sa sprajtom jedno mnogo kulturnije reshenje ali ne odbijam besplatne shotove te sam se pridruzhila gomili.

Mislim da je danas slabo ko otishao na posao.

Ono shto je josh jednom potrvdjeno je da meni treba oduzeti sva sredstva komunikacije sa spoljashnjim svetom, pochevshi od mobilnog telefona. Zatim kompijuter. I na kraju mi treba zalepiti usta selotejpom. Ili josh bolje, superlepkom. A onda, za svaki sluchaj me staviti u neku hermetichku zatvorenu kutiju na vrhu Alpa.

No srecom, do sada se ispostavilo da se na kraju sve nekako sredi, i da nikad ne zaglibim previshe, nadam se da se to odnosi i na ovaj put.

Sinoc mi je kad sam legla u krevet bilo pretuzhno. Od tolike euforije pala sam u totalni bedak. Onako bash bipolarno.

Svi odlaze. Ostaju samo Dinko i Dina, a na njih iskreno ne rachunam. Marta, Aneta i svi dragi ljudi iz Politehnichkog. Svi idu sutra. I Admin je otishao kuci.

Poslednji vikend u Lodzu ce izgleda biti bash kao prvi, pun krug. S tim shto cu sada znati gde da odem da razmenim pare, gde mogu da klopam, gde je najjeftinije pivo... Planiram samo da se shetam i da sedim u parku pored doma. I da se vozam u tramvajima do kraja svake linije i nazad. I da shto manje razmishljam o tome kako ne zhelim kuci i kako zhelim da ostanem, i da se fokusiram na to koliko mi je lepo bilo ovde i da se trudim da sve bash sve zapamtim.

Nocas se treba sa svima ispozdravljati. Uzas. Volela bi to nekako da preskochim. Treba da smislim neshto lepo za Martu i Anetu. Za mene nece biti nikog ovde da smisli neshto lepo.

Razvedrilo se malo, stala je kisha. Trebala bi da se proshetam, pojedem neshto i razmislim sta cu za ove dve da napravim. Mozda pre toga da odem i da sredim malo onaj haos od sobe. U zivotu nisam videla takav lom u tako malom prostoru, stvarno, skoro pa me je i sramota. Ne znam kako sam uspela da spavam tako chvrsto i uopshte ne chujem sve te ljude koji su pravili totalni haos u mojoj sobi, praktichno pored moje glave?!!?

I danas cu sebe da chastim nekom lepom hranom i novim koferchetom koji ce mi sluzhiti kao ruchni prtljag jer nema shanse da cu uspeti sve da potrpam u kofer a ostanem ispod dozvoljenog limita. I ima na sebe da obuchem jedno 10 majci i jaknu. Mislim, nisam ja ovde kupila nishta posebno, par magneta za frizhider, neke suvenircice, sitnice, ali planiram da nosim toliko votke sa sobom da ce mi extra kofer sigurno dobro doci ako ne biti chak neophodan.

Josh uvek sam na poslu zato shto nekako ne zhelim da odem. Nadam se da ce se vreme malo usporiti ako ovde ostanem josh. Nisam znala da je sedam nedelja jedan tako kratak vremenski period, a opet dovoljno dug da u uslovima u kojima si sam i na novom, prvi put daleko od kuce na toliko vremena, zavolish sve stvari nekako chak i previshe. I ljude.

Putovanja su jedna lepa stvar. Jedna vrlo zarazna stvar. I jedna vrlo opasna stvar za ljude s mozgom slichnom mojem. Na svakom mestu zhelim da ostanem, a sa svakog zhelim da odem da bi obishla i neka druga. To stvara poprilichnu konfuziju u glavi. Da ne prichamo o tome shto onda nemash nikakvu konstantu u zhivotu na koju mozes uvek da se oslonish. I na kraju vezivanje za stvari, zgrade, parkove i ljude postaje jedna vrlo komplikovana stvar. Mislim da se nikad necu opametiti po tom pitanju. Ili mozda i hocu ako dovoljno budem putovala. Ili mozda nije dobro da se "opametim"? Ove privremene kuce i porodice i prijatelji (mogu li reci prijatelji?) su ustvari jedna fina idealizacija sveta sa rokom trajanja. Svi su svesni tok roka trajanja te tako svako daje svoj maksimum da se dobro provede, da se prikazhe u dobrom svetlu, da izbegne sukobe, da se zeza... dakle, ostajemo mi svi isti samo se sve emocije, ponashanje, sve sve, sve se umnozhava jedno 100 puta. Druga bi pricha bila kada bi svaki ovaj mali izlet u drugi svet bio izlet za zauvek.

Losha stvar je shto ovi izleti u Diznilend chine da stvari koje su kod kuce deluju dosadno. I ne samo dosadno. A nerealno je ochekivati da ovako bude svaki dan. Da svaki izlazak bude kao izlazak u shisha bar ili vikend u Gdanjsku. Da sve stalno bude novo i zanimljivo. Da se ni jedna pricha ne ispricha dvaput. Da posle kratkog vremena nekoga mozes da zagrlish i kazesh mu neke stvari koje mozda ne bi da ga u normalnim uslovima poznajesh chak i godinama.

Posle svakog puta, krece rolerkoster ludila. Euforija. Preprichavanje. Nalazhenje s ljudima i nadoknadjivanje izgubljenog socijalnog gradiva. Trachevi i priche i kafe i kafe i kafe. I onda se to polako smiruje i krece zhivot. Stari, onaj. Samo sad nije samo stari onaj, nego stari onaj i dosadan.

kad si srecan...

Sivo je totalno. Konachno mogu da nosim sve silne dzempere, jakne, farke i dukseve koje sam donela ovamo.

Skoro sve shto posedujem sam uspela da umuzgavim pa je krajnje vreme da rezervishem mashinu za pranje vesha i reshim se bede. Ili samo sve nabacam na gomilu, polijem benzinom i kuci se vratim ko chovek, da ne moram da teglim 28kg u koferu, plus ruchni prtljag.

Alis je, organizovana kao i uvek, kupila i vagu u Real-u, i ostavila nam je, pa cu lepo da proverim koliko stvari moram da pobacam da ne prekardashim limit za avion. Jasno je da cu ga prekardashiti svakako makar malo ali imam i neki back up plan ako kilazha bash bude onako strashno velika. Obucicu sve zhivo na sebe. Jedno 10 slojeva odece i tako cu fino na avion, kao seljak. Ali boli me uvo. Nece me sigurno skidati tamo. A da me gledaju ko budalu, za to me bash briga. Planiram da iznesem galon votke iz ove drzhave i u tome me nishta sprechiti nece.

Jedini je problem, poshto je vreme ovako skrnavo, shto ce mi se stvari sushiti decenijama, a to znachi da bukvalno necu imati shta da obuchem, osim da na charshafu napravim rupu, provuchem glavu i imam svoj homemade mumu.

Nisam spavala tako da mi svakakve gluposti padaju napamet.

Doruchkovala sam snikers iz mashine sa prizemlja u domu i jednu dzinovsku bananu. Energija dovoljna da prezhivim jutro i sanjam o nekoj hrani.

Juche sam lepo, posle posla, kao chovek, sa Anetom otishla do Bule, restorana u blizini i pojela dzinovsku pizzu sa svim i svachim. Nismo se pomerale dok sve sa tanjira nije nestalo, a onda se nismo pomerale josh pola sata jer nismo bile u stanju.

Kad se tako prejedem ne treba da idem u Tesco. Bude mi ozbiljno muka. I naravno nisam kupila ni pola stvari koje mi zaista trebaju jer mi se u tom trenutku od njih bacala pegla. Sad mi je frizhider pun activia-e. I to je otprilike jedino shto imam od hrane, poshto sam bananu jutros omlatila.

Posle dzinovskog ruchka i zamalo onesveshcivanja u Tesco-u, Marta nas je pokupila i izmarshirala do Jevrejskog groblja. Sishle smo na nekoj stanici i onda hodale i hodale oko zida koji ogradjuje to ogromno groblje. Naravno obishle smo pun krug pre nego shto smo shvatile da je stanica na kojoj smo izashle upravo i ulaz u groblje, samo je malo ushushkan u neko zhbunje i drvece. A onda je Marta pogledala na sat i rekla da je groblje zatvoreno pre 5 minuta.

Bukvalno nam je trebalo pola sata da napravimo krug oko tog dzinovskog groblja. Mozda i vishe. Usput nas je jutrio neki pomahnitali poljski ker.

Pitam se koliko je ljudi sahranjeno tu ako je groblje toliko veliko? Zilijon?

Chula sam pre par godina kad su kopali neshto oko elektro shkole kako su nashli neke mrtve ljudi koji su bukvalno podzemnim putevima "putovali" sa mesta nekog starog groblja koje je bilo u blizini shkole do mesta gde su ih nashli. Kao neke tektonske trte-mrte gluposti. Mislim jesu gluposti, ali da nisu, to bi znachilo da je Lodz komplet poplavljen podzemnim mrtvacima. Shto je jedna vrlo ogavna pomisao.

Mozda cemo danas otici i kao ljudi i uci u to groblje. To je kao jedno od turistichkih mesta u ovom gradu, ali mene neshto nikad nije posebno zanimalo. Mislim, koliko mozhe biti drugachije od drugih groblja? Sem shto je dzinovsko. Bash sam razmishljala dok smo se shetkale kao magarci kako ustvari nemam neko mishljenje o grobljima. Nemam neki strah. Nemam ni zhelju da ikada idem tamo. Shto se mene tiche groblja postoje, i to je to. Sve ukupno sam u zhivotu bila mozda tri, chetiri puta i nikakav utisak na mene nemaju. Oticicu do ovog Jevrejskog samo da se uverim da u to groblje zaista mozhe i da se udje, a ne samo shetka satima oko zidova.

Posle izigravanja turista, vratile smo se u dom, Marta je otishla u svoj. Morala sam da spavam. Mislila sam da cu riknuti, bukvalno. Nisam bila u stanju da drzhim podignutu glavu i otvorene ochi i samo sam se strovalila na krevet, kompet obuchena, nepokrivena i zamotana u kablove koji preko moje glave sprovode internet do mog i Anetinog kompijutera.

Probudila nas je Marta koju je neshto opasno udarilo u glavu. Juche je ishla da kupi kartu za bus do Varshave koji je u petak. Ja planiram moju da kupim 2 minuta pre polaska. Danas je posle cele noci zezanja u Politehnichkom, ranom zorom otishla da kupuje kojeshta u Manufakturi. Juche nas je naterala da shetamo sat vremena oko zida.

Poshto nemam vishe nameru da igram kako mi drugi diriguju, rekoh joj u polu snu da slobodno pichi ona gde zheli ja cu da spavam pa kad ustanem da dodjem ili da jednostavno ostanem da blejim. Anetu je nadigla isto u polukomatoznom stanju i odvukla sa sobom do Politehnichkog.

Josh nekih sat vremena sam se razvlachila po krevetu a onda pojela jednu activiju i izvadila Bejlis iz frizhidera. Nemam vishe ni Bejlisa. Nemam vishe ni piva jer sam spakovala 4 komada i kad sam se razbudila otishla do Admina.

Dina, nash malo personalni genije, je uzela moj kljuch i ponasha se kao da je njen. To me bash iznerviralo sinoc kad smo Aneta i ja trebale da se razdvojimo a imamo samo jedan kljuch kod sebe. Na recepciji ne mozhemo da ga ostavljamo jer tamo chesto ne bude nikog, ili ne razumeju shta ocemo da im kazhemo i to je totalno komplikovano. Zvala sam Dinu jedno 10 puta ali je ona bila na vecherici sa Dinkijem i bolelo je uvo shto ja treba da budem zarobljenik u svojoj rodjenoj sobi.

Na kraju je Aneta otishla bez kljucha.

Zvala me jutros u neko doba da mi samo javi da ce ona i Marta ostati u Politehnichkom da spavaju jer su pochele da cepaju po nekoj votki, a onda me zvala oko 8 da mi kazhe kako ipak dolaze natrag jer je Marta izjavila kako ne mozhe da spava u tudjem krevetu, kod nekih ljudi koje ne poznaje. Ne zhelim da zvuchim kao totalna kuchka, ali ta ista Marta je spavala kod nekoh random tipa i kad smo bili u Gdanjsku i kad smo bili u Krakovu, a znala ga je jedno 5 minuta poshto on chak nije ni iz ovih komiteta u Lodzu nego Boga pitaj odakle. A sad je kao problem spavati u sobi gde ima 10 ljudi, i svi samo zhele da iskuliraju dva tri sata dok se otrezne pa kud koji mili moji. Ne razumem ljude.

Naravno sve to ukupno je znachilo da ja nisam uopshte spavala. Aneta se vratila oko pola 10 i ja sam bila na nogama da joj otkljucham, a onda u 10 dodjem na posao i popravim neke svinjarije gospodina Kobasice.

Jede mi se sushi. Bash tako neka glupost. Neshto malo ali chudno, shto ce me brzo zasititi a necu umirati posle ceo dan kao da imam kamenje u stomaku. Najblizhi sushi bar koji deluje dovoljno chisto i fino da bi u njega ushla da jedem zhivu ribu je u Piotrkowskoj. Pritom niko zhivi sem mene ne voli sushi te tako bi morala ici sama, a neshto mi se ozbiljno ne da.

Popravila sam sve gluposti koje je moj "supervizor" napravio u bazi podataka i sad mogu da lepo zbrishem, a da me ni malo ne grize savest, usput malo pokisnem, a onda se ushushkam u svoj krevetac na narednih par sati, dok ne ogladnim dovoljno sa zaista i smislim shta cu da klopam. Juche su mi moji dolili nekog kesha na karticu i rekli da idem u restoran. Hvala lepo, poslushacu, tako sam fino jedno dete.

..."dabogda" ti menza apoteka bila

Nebo je potpuno sivo danas, ali nije prehladno iako pada neka kisha. Danas lichi na jesen, nikako na leto, ali ja volim jesen tako da mi je sasvim lepo. Plus, vreme je bilo odlichno za spavanje, a san mi je bio preko potreban.

Spavala sam. Konachno. I to nekih 6 do 7 sati.

U chetvrtak smo se pozdravili sa Alis. Ja sam bila na ivici suza. Kao kreten. Ona je bila u josh gorem stanju. Marta, Aneta, ona i ja smo sedele u sobi. Ja sam nam napravila vecheru, pile smo Anetin makedonski Vranac i slushale mjuzu. Postalo je tuzhno kad smo izvadile majcu da joj damo. Progutala sam par velikih knedli i onda pochela da lupetam kojeshta samo da svi pochnemo da se smejemo.

Kad se sedeljka zavrshila jer je Alis morala u krpe da bi se pakovala ujutru i ustala da se pozdravi sa nama, a Aneta i Marta su otishle da se odmore pred put u Krakov, ja sam naravno otishla da skitam.

Problemi sa putem u Krakov su pocheli josh ranije tog dana kada su nam javili da nismo na prokletoj listi sa Politehnicharima nego da moramo zasebno da kupujemo kartu i to moramo da idemo do Kaliske-stanice koja je milijardu kilometara dalje od nas. I to samo zato shto je neka idiotkinja Poljakinja bila suvishe dovidjenja s mozgom da zapishe nasha imena na papir, to zaista nije neka filozofija.

Onda su svi histerisali. Aneta, Marta, Dina, Dinki i na kraju i ja, jer je ispalo da ja treba sve da smislim i sredim za sve njih i po mogucstvu odem i do Kaliske i kupim karte unapred. Po principu jashi magarca kad te pushta.

Nekako smo se dokopali tih karata i oko 5 ujutru u petak krenuli ka stanici. Ja nisam ni spavala, nije bilo svrhe jer sam doshla 15 minuta pre polaska i onda se spakovala u roku od tri sekunde ni sama ne znam kako.

Dinkija nije bilo na dogovorenom mestu. Marta je spavala u mom krevetu da ne bi sluchajno zakasnila, tako da smo, sem njega bili kompletni. Dina je vec tad pochela da se nervira i psuje.

Na Kaliski nas je chekao i Halil koji isto nije bio na listi jer se nije zvanichno registrovao za put nego je odluchio da ide u svom aranzhmanu shto u prevodu znachi da plati put a za ostalo da se grebe. Meni je to malo bedno. Posebno zato shto je par vecheri ranije davio s time koliko su njegovi roditelji bogati i kako zhivi u centru Istambula i kako putuje levo i desno.

Dinki se uspavao. Sreca njegova pa je voz kasnio 110 i kusur minuta pa je uspeo i da se naspava i probudi i dovuche do stanice i josh sa nama i cheka na voz. Glupi Poljski vozovi.

Poshto nije bilo shansi da vishe drzhim ochi otvorene legla sam na klupu u chekaonicu i zaspala. Probudili su me malo pre voza. Uopshte nisam primetila, dok mi Dina nije skrenula pazhnju, da sam sva "isharana" od metalne klupe koja mi je urezala svoje share u kozhu. Pola face i cela ruka. Boli me uvo.

Svoje maratonsko i krajnje neudobno spavanje sam nastavila u vozu. neka zhena i ja smo zauzele ceo kupe i fino se ispruzhile svaka na svojoj polovini. Iz bunila su me opet probudili u neko doba da mi kazhu da smo u pogreshnom vagonu i da se vagon za Krakov odvojio josh Bog zna kad, a da smo mi na putu za Katovice. Iskreno, bolelo me uvo. Meni je bilo lepo dok sam spavala, pa makar zavrshili i na Severnom Polu. Jedva smo se sporazumeli s kondukterkom i nekako uspeli da ispresedamo dovoljno puta i vratimo se nazad na nashu rutu, i chak i uhvatimo isti voz, samo ovaj put i dobar vagon.

I stigli smo u Krakov ali ne dovoljno rano da bi ishli u Aushvic, koji smo platili. Svi smo vec u tom trenutku bili presretni. A onda dodatno, kad smo trebali da se nadjemo s izvesnom personom koja nas je trebala dopremiti do doma. Ta persona je debil kakvog nema. Chak ni engleski ne pricha. Sreca pa je Dinki polu-Poljak pa se nekako sporazumeo s njim i onda smo se po najvecoj vrucinshtini ove godine topili do doma.

Da stvar bude tragi-komichna do kraja, dom u koji su nas strpali se zove "Strashni dvor".

Jedno tushiranje, dve kafe i ostaci sendvicha koje sam sklepala pred put i eto nas u centru Krakova.

Prelep grad. Najlepshi od svih u ovoj zemlji. Stari deo grada okruzhen prelepim parkom. Velika crkva sa plafonom koji deluje kao da je od somota, modro plav sa zlatnim zvezdama pravilno rasporedjenim svuda.

Nachichkani slatki kafici prepuni ljudi, uske, skoro mediteranski uske stare ulichice. Uske visoke zgrade, raskoshne crkve. Sve nekako mnogo vishe renesansno i barokno, mnogo manje crveno i komunistichko. Puno stranaca, puno turista, puno ljudi koji znaju engleski. I kafa sa Bejlisom koja mi je lagano klizila niz grlo i odrzhavala telesnu temperaturu ispod tachke kljuchanja. Onaj fin osecaj u stomaku. Bash sam uzhivala.

U dom smo se vratili na "vecheru". Neko je rekao ljudima iz Iaeste-a u Krakovu, da ako nabacaju na sto u hodniku gomilu bajatih sendvicha koji nisu chak ni pravi sendvichi neko zemichke stare 7 dana namazane margarinom sa sirom ILI nekom shunkom sumnjivog porekla, da to mogu da nazovu vecherom koju ce ukljuchiti u basnoslovnu cifru koju smo im platili za vikend. Niko nije mogao da veruje.

Svi smo medjutim bili previshe gladni i previshe srecni shto se opet svi vidimo na istom mestu, posebno sa ekipom iz Gdanjska, da bi sad dizali neku preveliku frku. Izgrlili smo drage ljude i prichali s njima narednih par sati dok nismo krenuli do grada.

Organizacija je bila toliko bedna da chak nisu bili u stanju da nas sve smeste u jedan klub i svim kazhu da smo tu, da se ne gubimo ko muve bez glave. Posle par sati skakanja i umiranja od vrucine i vrishtanja uz hitove od pre Hrista, Aneti koja je igrala sa svojim Malta-tipom iz Gdanjska, je bilo bash bash loshe pa smo je strpali u Taxi i odveli kuci. Marta je ostala sa svojim Poljakom, isto onim iz Gdanjska s kojim je vec neshto mutila. Dina nije uspela da se nadje sa Dinkijem, tj. on ju je malo iskulirao i ostishao kod nekih rodjaka koje ima tamo u Krakovu, da se vozaju skuterima.

Pre nego shto sam se obeznanila na gornjem delu kreveta za sprat, na posteljini tvrdoj kao kartom, rekla sam Dini koja mi je bila cimerka ovaj vikend, kako bi bilo bash ultra smeshno kad bi nas za doruchak ovako izglednele dochekali isti oni sendvichi.

I naravno za doruchak su nas dochekali isti ti sendvichi. A onda smo se josh fino ismejali kad smo skapirali da su nam u lunch pakete za ruchak spakovali shta? Sendviche naravno.

Skrpili smo se u subotu posle "doruchka" u jedan ogromni bus, nas milion. Od toga gomiletina chitava raznih Balkanaca tako da sam imala priliku da pricham srpski, chak vishe nego engleski ovog vikenda. Odveli su nas u rudnik soli. 800 stepenica ispod zemlje na tek drugom od sedam nivoa koliko rudnik ima, nalaze se prelepe prostorije isklesane od soli. Velika kapela, crkva, balska dvorana, manje sale posvecene istorijskim lichnostima. Sve, ama bash sve od soli. Od poda do plafona. Teshko je uopshte opisati tako neshto. To je jedna od onih stvari koje moraju da se vide. Dva sata nam je trebalo da obidjemo samo taj jedan nivo pre nego shto smo se na povrshinu vratili liftom koji ide prelazi 4 metra za jednu sekundu!!!

Upoznala sam milion ljudi. Iz svih mogucih drzhava. Gomila lica i gomila imena, nema shanse da cu ih sve popamtiti. Jedino ove Balkance chije ime mi je jednostavno da s nechim povezhem i zapamtim. S njima sam uglavnom i provodila vreme. Pokushavala da nauchim malo Slovenachkog. To su jedini Balkanci koje apsolutno nish ne razumem, posebno kad ubrzaju i krenu da trtljaju medjusobno. Sva sreca pa oni dobro govore hrvatski ili srpski. Inache oni mene sve razumeju, pa chesto ja pricham na srpskom a oni odgovaraju na engleskom, znam nije fer, ali shta cesh.

Zhalili su se ostali kako ih nervira to shto se mi sa Balkana svi razumemo medjusobno a nas niko zhivi nish ne razume. Shta im mozhemo.

Inache, primetih kako se Hrvati jako uvrede kad im neko sluchajno kazhe da su iz Srbije ili Slovenije, dok se Makedonski, Srbi i Slovenci uopshte oko toga ne shtrecaju. Slovenci se chak ne trude ni da isprave strance kad im pobrkaju drzhavu.

Pod Hrvate inache ubrajam sve osim Dine. Dina je shto se toga tiche vishe nego tolerantna. Ona nekad i kazhe da pricha vishe srpski nego hrvatski i da kajkavce i medjumorce nishta ni ne razume. Ona pricha onaj pravi cisti knjizhevni jezik. Dina je kul. Za razliku od Ivane iz Zagreba. Njoj je Zoro, da ne kazhem Zoran, koji je takav lik da je to haos, lepo rekao kako nas je sve smorila odavde do vechnosti i kako bi mogla nekad da zachepi malo. To je rekao nakon njenog komentara o tome kako je ona jedina prava hirshcanka u nashoj Lodz-grupi jer svake nedelje ide na misu, pritom zaboravljajuci da smo je svi gledali prethodno veche kako skache u krilu nekog Rumuna mrtva pijana i balavi po njemu.

Ne moram ni da spominjem da najvecu platu od svih ljudi u Poljskoj ima neka Crnogorka smeshtena u Varshavi.

To veche smo svi otishli na roshtilj koji je bio prva i jedina normalna hrana celog vikenda i onda u neki klub. I tu nam je bilo fantastichno. Dina mi dala da probam Malibu sa Sprajtom. To chudo ima isti ukus kao Princessa kokos chokoladica. Zavolela sam Dinu zbog toga. Podseca me na jednu drugaricu koju sam nekad imala.

To veche je bilo jednako dobro kao vecheri u Gdanjsku. Svi smo se savrsheno proveli. Skakali i zezali i smejali do besvesti. I ne znam shto je iko predlozio da menjamo klub jer se to zavrshilo tako shto je Dinkija cushnuo izbacivach u nekom klubu u koji smo pokushali uci i onda naravno nismo ushli. I onda se Dina malo skenjala. I onda se Dinki derao na Dinu kako drami. I svi smo stajali u centru Krakova i chekali da se svi pokupimo. A to je nemoguce kad nas ima dvesta i kad svi pokushavaju neshto da se sparuju i smuvavaju u to doba noci. Makar sam se fino, na svezhem vazduhu isprichala sa gomilom ljudi i razgledala Krakov nocu koji tako deluje josh charobnije i lepshe. I negde oko 4, pre svitanja vratila u dom peshaka i mrtva umorna zaspala znajuci da ce me u 8 opet buditi grozni alarm da ustanem i jedem sendviche.

Marta se gubila sa svojim Poljakom, Dina sa Dinkijem a Aneta sa Barnabijem. Tako da sam uglavnom bila sa drugim ljudima i narednog dana. I to mi je bash prijalo. Malo novih lica i pricha. Shteta je shto je pljushtala kisha pa obilazhenje zamka i grada nije bilo bash onako kako sam ga zamishljala, ali jedna velika mocha iz coffie heaven-a je popravila stvar. Skoro da sam i zaboravila da sam mokra do gole kozhe. Neverovatno je kako, prvi put kad ne ponesem kishobran, kisha odluchi bash bash tad da zvekne kao luda.

Najnasmejani chovek koga sam videla u ovoj zemlji je jedan beskucnih koji se vozio samnom u busu od centra Krakova do doma. Toliko se nekako blazheno smejao da sam chak i ja razvukla osmeh, eto tek tako. Za razliku od drugih Poljaka nije gledao u pod, nije delovao depresivno ni tuzhno. I pored smezhuranog lica i umornih ochiju delovao je nekako mladje od drugih ljudi u busu i iskakao iz klasichnog sivila. Mislim da necu zaboraviti josh dugo taj osmeh i evo opet se smejem samo kad pomislim na to. Chudno bash.

Put nazad je bila josh jedna u nizu avantura koja je zapochela Anetinim pozivom. Ona i Marta, zajedno sa svojim tipovima i nekim ljudima su se zadrzhale u Gruzijskom restoranu i ne bi uspele stici do doma po stvari i onda natrag na zh stanicu pa me zamolila da ja dovuchem i njihove torbe. Rekoh vazhi, ako cu uzeti taxi a onda ga lepo sve tri platiti jer nemam nameru vishe na budem dezhurna kamila. To je i meni taman fino odgovaralo jer je kisha neumorno nastavljala da lije.

U taxi su se samnom strpale i nasha draga Hrishcanka Ivana i jedna Beogradjanka i Nishlijka. I sve tri su se nashle pametne da kupuju kartu za voz i naravno kupile pogreshnu i za mene i Martu i Anetu. Sreca pa je Dina koja se pojavila s Dinkijem u neko doba imala jedno pivo u torbi koje mi je udelila kad je videla s kakvim budalama ja vodim bitku. Lepo sam uzela te karte i posle pola sata sporazumevanja sa babom na kasi koja je i sama idiot, kupila prave karte, uz doplatu naravno. Moram da doplacujem za to shto mi zhivotom pokushavaju upravljati neke budale, al' ajde. Pojela sam i jednu Princessu da se lepo smirim. Makar sam se bash fino ismejala svojoj nesreci.

Stigli su i svi ostali, i onda je nas 60tak koliko nas je doshlo iz Lodza pokushalo da udje u vec prepun voz. I naravno nismo uspeli pa smo se nagurali u vagon za biciklove i sedeli na podu i igrali kojekakve igrice, poker, asocijacije, gledali slike od prethodne vecheri, pljuvali IAESTE iz Krakova, slushali najnovije tracheve o tome ko se s kim smuvao, kako gde shta i kada. Bash onako odgovarajuci kraj vikenda. Makar smo svi bili zajedno i zezali se.

A sad cu lepo da pokupim Anetu i idemo do restorana i onda cu da jedem hranu, pravu hranu, ne-sendvich hranu! I evo vec mi curi voda na usta.

josh uvek zhiva.

I tako sam prezhivela totalnu izgubljenost u Lodzu.

Ja stvarno imam srece.

To celo veche je nekako bilo prechudno. Igranje zhmurke. Ne znam kako svi nismo izginuli u tom parku. Mrkli mrak. Svi trche kao nenormalni, zabijaju se u zhbunje, pentraju po drvecu, svi su se preznojili i riknuli. To je bilo extreme igranje zhmurke. Zamalo da natrchim na chitavu porodicu jezheva. To bi se zavrshilo fenomenalno, ali i bilo totalno u mom baksuz-stilu.

Ono shto sam zaboravila da pomenem je stanje sobe u kojoj smo bili u domu 8. Dakle, ta dva Brazilca, vlasnika sobe, su dve ortodoksne svinje. Sa vrata su nas dochekale bubashvabe, i to jedno 50 njih, sa sedishtem u FRIZHIDERU, na HRANI, i mestimichno po sobi. Brazilci su opushteno iskulirali situaciju i zgazili par komada eto chisto da mozhemo da prodjemo i sednemo negde.

Sednemo gde, tachno?! Gde nema bubashvaba ima drugih bubetina ili prljavih gaca i charapa. Neki su vec navikli na to stanje u sobi, jer na opshtu nesrecu, Brazilci su jedini koji u tom domu imaju net, pa svi zhivi dolaze bash tu da ga koriste. Nas par nenaviknutih na Hiroshimu, smo otishli do Halila u sobu po osvezhvach vazduha i flashu votke da dezinfikujemo prvo povrshinu na koju cemo spustiti nashe cenjene zadnjice.

Stvarno mi se bacala pegla. Posebno kad su otvorili frizhider. Tanjir prepun shpageta u crvenom sosu, zachinjen bubetinama. Ogavno.

Plus genijalci iz drugog doma piju vodu iz chesme!!! Kao niko im nije rekao da voda nije za pice. Sta ima ko da im kazhe, zar ne vide kako peni kao nenormalna? I smrdi na hlorchinu i bog zna shta??!! Da se odushevish.

Na svakih 5 minuta smo morali da prskamo osvezhivach da bi prezhiveli smrad. Ok, budi lenj, ok nemoj chistiti svaki dan, ali brate. Ono nije za ljude. Plus neki nesretnici s tim Brazilcima moraju da dele kupatilo. Pa ja ne zhelim ni da znam kako to izgleda.

Elem, posle chitave ujdurme od one vecheri, odluchila sam da ne odem na posao jedan dan. Lepo da se naspavam, dam sebi odushka. Zasluzhila sam. Ne znam zashto, poshto nije da se ubijam od posla ili bilo chega... ali eto. Zasluzhila sam jer nisam dobila nervni slom i panichila shto sam se izgubila nego lepo nashla put kuci! Eto zato!

I spavala sam do 2 popodne i onda me probudila uzasna vrucinshtina. Bljaks. Pochelo je ponovo. Nesnosna toplota. Na svu srecu kasnije uveche je malo pljusnula neka kisha.

Poshto je sinoc bila oproshtajna zhurka za Alis, ona je kupila kolach i rafaelo kuglice, ja sam kupila Bejlis, za nas dve, moj oproshtajni poklon za Narandzastu. Nakupovali smo svi zajedno piva i kojekakvih grickalica i onda napanjile muziku u sobi i napravile pravo zhensko veche.

Kad je stala kisha, odshetale smo do grada, usput pevajuci sve moguce trash hitove iz devedesetih koje svi znamo. Nashle se sa ostalom ekipom u Chokoladi.

Mislim da nikada u zhivotu nisam tako prokuvala u nekom klubu kao sinoc. Bukvalno smo se svi cedili i lepil jedni za druge. Jedna klima je valjda trebala da posluzhi kao rashladni uredjaj za nas 200. Kako da ne. U jednom trenutku sam mislila da je kraj, da cu se samo strovaliti i umreti u najgorim mukama i tudjem znoju, shto bi bilo jedan vrlo ogavan i neslavan zavrshetak moje priche.

Povremeno smo izlazili napolje, bukvalno da dishemo i onda se vracali na podijum.

Dina je uspela juche da pokida TROJE pari obuce. Da, troje. Kako? Nemam pojma. Izgleda da ne zna bash da hoda. To ju je malo iznerviralo, pa je onda pojela dva kebaba i pomfrit. A onda joj je bilo jako muka. Mal' se nije izvrnula. Kontam da ima neki poremecaj shtitne zhlezde. Onaj, hiper djavo. Poshto je chesto nervozna, sva je uzhurbana, mrshava je jako a jede ko svinja, shto znachi da joj metabolizam divlja, nekad deluje krajnje histerichno. Dakle, ili zhlezda ili je razmazhena do bola.

Danas sam otishla na posao iako sam imala slobodan dan. Navila sam sat i otishla tamo, jer sam znala da cu u suprotnom da se izlezhavam do Bog zna kad i pustim da mi zhivot uludo tako prolazi. Ne, ne, ne. Popila sam kafu i raduckala. Osecam se mnogo bolje kad imam tako neki ritam zhivotni. Neke stalne obaveze. To me odrzhava u nekom iole normalnom stanju. U svakom smislu. Em shto mi se mozak malo unormali i prestanu da mi padaju gluposti napamet, em shto stignem i da spavam nekako normalnije i da jedem hranu u obrocima. Dakle, red. Neki red. Ja ne mogu bez reda. Haos me unishtava, psiho-fizichki.

Sad treba da se pokupim i odvuchem do Manufakture ili Real-a i kupim belu majcu za Alis, na kojoj cemo da joj ispishemo sve i svashta, kao oproshtajni poklon od svih nas. Vecheras je poslednje veche da smo svi tako zajedno, poshto mi sutra jako rano ujutru idemo za Krakov, a onda putuje u subotu ujutru. Jako ce nam svima nedostajati. Ona je nashe malo sunashce. Nikako nece biti isto bez njenih povremenih upadanja u moju sobu, sa gingerbread-om i sholjom chaja, i blesavim prichama. A pored toga, ona je jedina osoba s kojom sam ovde zaista neshto i prichala-prichala, onako bash kao prijatelj. Da ne pricham o tome shto verovatno ne bi prezhivela prvu nedelju da ona nije bila tu.

vanredno stanje...

Jutro je.

Sada sam trebala biti mirno ushushkana u krevetu. Ali ne.

Spavala sam 3 sata. Posle posla otishla na bazen, pa u saunu, pa doshla kuci i chavrljala sa Alis, Martom i Anetom. I onda su u neko doba ljudi iz Politehnichkog poslali poruku da ce biti "neshto" u parku blizu njihovog doma.

Alis je rekla da hoce da gleda neku seriju na laptopu, a Marta da hoce da gleda House MD. isto na laptopu, ushushkane obe u svoju cebad. A Aneta je jako htela da ide, pa sam ja pored moje glavobolje odluchila da idem s njom.

"Neshto" u parku znachi igrati zhmurke u parku. U ogromnom parku u kome je mrkli mrak. Posle tri runde smo svi toliko pocrkali od trchanja, oslepeli u markchini i bili izujedani jer su ovi poljski komarci nenormalni pa smo odluchili da idemo do doma, njihovog naravno.

I onda su oni cugali, a ja sam prichala sa Halilom i Mladenom o Turcima i Srbima i rechima koje koristimo njihovim... Ima ih jako, jako puno. Nisam ni bila svesna koliko do malopre.

I Aneta je cugala, i cugala i precugala. Jedno deset puta sam je pitala da li je ok i da li cemo uskoro kuci jer treba da hvatamo nocni bus koji vec sam po sebi dovoljno strashan, i ne moramo da hvatamo one najgore u pola noci. No, to nije upalilo. Na kraju je bila toliko dovidjenja da se Zoran, Zoro tj. ponudio da je smesti kod sebe jer ima krevet vishka.

Mene su do stanice otpratili Halil, Filipa, Shej i Rikarda. Oni su svi bash jako fini i normalni ljudi. Chekali smo nekih 15 min i uhvatila sam nocni. Onaj koji sam mislila da treba da hvatam.

Medjutim. Uhvatila sam pogreshan nocni. Shto sam shvatila posle pola sata vozikanja kojekuda sa izuzetno chudnim i krajnje alkoholisanim saputnicima. Prosto sam se odushevila.

Pokushala sam da pricham, na svim jezicima, pokushala sam i pantomimu i dok sam ja to sve pokushavala u nadi da ce mi neko reci gde sam, autobus je zavrshio u nekom uzasnom kraju, u nekom od poslednjih krugova pakla. Jer ja sam te srece, naravno.

Jedva sam nagovorila vozacha da stane, dok sam josh uvek mogla da pohvatam neku orjentaciju u prostoru i vremenu. I onda sam lepo po mrklom mraku tumarala dok nisam ugledala krov crkve koju vidim sa svog prozora. Moj svetionik vecheras.

Ispostavilo se da je to ipak poduzha shetnja. Za svaki sluchaj drzhala sam ruku u torbi i dezodorans na gotovs da nekoga kome padne napamet da mi se obrati u tako rastorejnom stanju prvo poprskam u ochi, a onda razmishljam o tome shta je hteo.

Na kraju sam se dovukla do doma.

Na kraju dana mozes da se oslonish samo na sebe i nadash da te usput nece napasti i iskasapiti neki poljski manijaci, onako, zabave radi. I sad cu da pojedem neshto da malo dodjem sebi i onda cu da spavam i verovatno necu da odem na posao sutra jer sam mogla da umrem vecheras, a to mi deluje kao dovoljno dobar izgovor da zaobidjem posao i uzmem slobodan dan. Iako ne znam kako cu uspeti sad da zaspim poshto sam u adrenalinskom hiperaktivnom stanju.

Bash sam srecna shto sam u jednom komadu. I da, vrlo ponosna na svoju orjentaciju u prostoru!

Rupa u stomaku

Juche je bio dan kada se morala ochistiti soba. Bukvalno, morala. Toliko ljudi dnevno proshpacira kroz nju da se boja podnih obloga potpuno promenila od zadnjeg puta kad je oribano. Moja majka bi rekla da u toj sobi ne zhive ljudi nego svinje, da je pala atomska bomba ili neshto slichno, dok bi tata u njegovom stilu rekao da bi chak i mish polomio... hmmm jedan odredheni deo sebe, kad bi pokushao da protrchi kroz istu.

Dina je zaplenila sva sredstva za chishcenje. Ranije sam mislila da ponekad malo i cugne iz flashe varikine ali otkad je Dinki doshao stvari su jasne. Dina je u Poljskoj zbog Dinkija. Zato je bila toliko napeta i nervozna prve dve nedelje dok njega josh uvek nije bilo. Otkad je Dinki (jako volim da izgovaram ili kuckam njegovo ime) tu, ona se smeje, chak je ishla i u Gdanjsk sa njim, a sa nama nije htela, kao nema se para. Iako kao zvanichno se nishta ne deshava, mislimo da ce se Dinki i Dina venchati i imati gomilu Dinkijevaca.

Aneta je bash fino oribala spavacu i hodnik, ja sam dobila ha-moja sreca, kupatilo. I sad je sve prechisto i dezinfikovano jednim od Dininih manijachkih sredstava koje je kupila u "razbolecu se od poljskih bakterija" fazi.

Pre ribanja sedela sam u sobi i gledala neki polutugaljivi, tipichni "zhenski" film gde devojka vija tipa da se za njega uda. To me bacilo u poludepresiju. I to shto ona njega vija i to shto sam ja potroshila pola sata zhivota da to gledam i onda sam morala da odem do parka da malo trchim. Na moju nesrecu, mp3 mi je prazan, pa sam uzela Alisin ipod.

Na Alisinom ipod-u su takve pesme da bi Meca Dobric pozheleo da izvrshi samoubistvo. Bukvalno najtuzhnije pesme koje je mogla da nadje, izuzimajuci Lily Allen "Fuck you". Posle 20 puta slushanja toga na repeatu, samo sam pustila Alisinom ipod-u da radi shta god hoce na shuffle-u i sela na klupu.

Josh uvek se osecam poprilichno isto, dakle poprilichno nikako. Pritom je vreme sa savrshenog prohladnog pochelo neshto da prelazi u ogavno sparno. To me nikako ne odushevljava.

Uveche smo ishli u shisha (iliti nargila) bar, za Atulovo oproshtajno. To zvuchi kao da ga pratimo u vojsku, a ne na avion ali ne pada mi trenutno nishta bolje napamet. Naruchili double apple mint. Nemam pojma chemu double apple?! To je kao neka fora. Neka fora koju ja ne kapiram. Svi su bili omamljeni posle nekih dva sata dimljenja i trebao nam je vazduh pa smo se odshetali do Piotrkowske na kebab, ili pomfrit u mom sluchaju i onda polako peshke do kuce.

I onda umesto da legnem da spavam konachno jer smo se dogovorili da ustajemo u 6 da pratimo Atula, ne, ja otvorim laptop i prodju 3 sata. I onda se na jedvite jade jutros u 6 odlepim s kreveta da odem da se pozdravim sa Atulom koga mozda nikada vishe necu videti u zhivotu. Iako, dogovorili smo se da idemo da jashemo slonove jedan vikend u Indiji. To "nikad vishe" to je jako strashna kombinacija rechi. Svaki put kad mi padne napamet kao da me neko udari u stomak i izbije mi sav vazduh.

Pritom, josh uvek imam onaj isti chudan osecaj, od juche. Mozda sam malo pobrljavila.

Pre trchanja i celog debakla sa ipod-om, otishla sam sa Alis do Tesco-a po "zdravlje". Nakupovala sam gomilu voca i povrca i upravo grickam jednu krushku. Kad je ovako grozno toplo nekako ne mogu da se nateram da stojim pored shporeta i sama sebi zagorchavam zhivot, i mnogo radje bi pojela neku salatu. Najradje bi ustvari pojela neku salatu koju ce mi neko drugi napraviti. I dalje me drzhi ideja da treba da kupim neke robove. Ili tako neshto. U domu su mi ponudili da kupim auto za 200 zlota. Neki raspad tipa mog starog Yuga, ali shljaka. Medjutim nemam dozvolu, nemam internacionalnu dozvolu, a zahvaljujuci efikasnosti mog IAESTEa nemam ni osiguranje. Tako da to, sve ukupno, ne bi bila dobra ideja. Ne zhelim bash da me deportuju natrag.

U domu zhivi josh jedna osoba o kojoj do sad nisam prichala.

Ona je iz Etiopije, ima 45 godina, zhivi na shestom spratu. Radi sa Anetom i Martom, i samo je zato i znamo. Ona nikad ne izlazi iz sobe. U Poljsku je doshla preko nekog UN konkursa za nauchnike iz siromashnih zemalja koji su izvanredni u svom polju ali nisu imali priliku da doktoriraju u svojoj zemlji, pa im je ona pruzhena u nekoj "razvijenoj evropskoj". I tako je ona, nadajuci se da ce kada doktorira u Etiopiji dobiti josh bolji posao od onog koji trenutno ima, napisala neki rad i bila prva na konkursu.

Ostavila je svoje dvoje dece kod kuce. I svoj posao i doshla na 6 meseci u "obecanu zemlju". Ono shto nije ochekivala je da ce zhiveti u studenstskom domu. Da ovde slabo ko govori engleski. Da ovde skoro niko ne govori shpanski, koji je njen drugi jezik. Da ce je na poslu potpuno ignorisai i davati neke tupave zadatke tek tako.

Prve nedelje neko joj je na ulici otrgao veliki zlatni krst koji je nosila oko vrata. Od tada ona samo ode na posao i vrati se u dom i onda chita Bibliju do 9 i onda spava, ustane oko 5 i chita Bibliju pre posla. I tako zhivi vec 3 meseca. Iako je Tesco nekih 3 minuta od nasheg doma, ona nije znala za njega. Hrani se tako chim stigne, uglavnom kupi neshto u maloj kantini u domu. O Lodzu u kojem zhivi vec toliko dugo ne zna nishta. Kazhe da ima dana kada ne progovori ni rech, jer nema s kim.

Plashi se da ode kuci jer ne zna kako ce se to odvijati s obzirom da je potpisala neki ugovor. Ovde gubi vreme jer se njen doktorski ne mrda sa nule, a pritom mislim i da je malo skrenula od tog zhivota. Jako je uplashena. Izadje iz sobe sad ponekad sa Anetom i Martom, i bila je presrecna shto je ishla s njima na terenske i shto su igrali karte i shto Aneta razume shpanski i shto mozhe da pricha sa ljudima.

U poredjenju sa njenom prichom, moja prva nedelja u Poljskoj deluje kao odsedanje u hotelu Hiltom sa sve besplatnim masazhama stopala.

Ne znam zashto je nekad potrebno da vidish kako je nekom gore nego tebi, da bi shvatio koliko tebi uopshte nije loshe, ili nije bilo loshe. Mozak ima neku chudnu potrebu da poredi. Dakle, da neshto novo povezhe sa nechim shto vec zna i da mu neki smisao. Ako tako neshto nisi pre dozhiveo, onda povezuje sa tudjim iskustvima ili onim shto tebi deluje da neko dozhivljava. Shvatih koliko je to opasan teren. Koliko je to ustvari jedan smeshno imaginaran proces, jer shta ja zapravo znam o iskustvima drugih ljudi sem ako nisu detaljni kao Dostojevski? Dakle neshto novo poredish sa nechim o chemu zapravo i nemash puno pojma. Trebalo bi to prestati raditi, no deluje mi da je to neki dafault u mozgu. Nema tu nishta nasladjivachki, makar za mene, kada je nekom drugom loshe. Ne u tom smislu. Samo nekako kao neka paralela. Referentni sistem ili tako neshto.

Biti zao bi bilo koristiti te paralele da bi s visoka gledao na druge, ili im se smejao, ili uzhivao u njihovoj nesreci. A takvi ljudi treba da idu na neke socijalne giljotine. Cap, i odstranjen si iz drushtva. To bi im bila najveca kazna jer ne bi imali prema kome da budu zli i mozda bi uzeli ogledalo u ruke i zapitali se malo.

Posle pola sholje nesa, osecam se malo budnijom. I dalje mi se ochi sklapaju svako malo. Nisam sigurna shta danas uopshte radim ovde.

Izgleda da sam zavrshila sa poslom. Na posao dolazim da napishem blog i gubim vreme na netu dok ostali spavaju ili su na svom poslu. Realno, mogla bi da spavam za ovo vreme, ali spavanje je dosadno i besmisleno posebno kad je vrucina.

Trebalo bi da zavrshimo sa pripremama puta u Krakov, a onda isplaniramo Alisinu zhurku za sutra. Narandzasta ce mi jako, jako nedostajati. Nedostajace mi najvishe od svih. Nas dve smo prve bile ovde i pregurale prve shokove i uzase zajedno. Moguce je da izmedju ostalog i zato osecam tu rupu u stomaku. Jer i ona ide. Jer svi idemo, svako na svoju stranu. Ne mogu da prestanem da razmishljam o tome. A trebalo bi da iskuliram i uzivam. Pored toga, imam josh hiljadu nekih nebuloznih misli u glavi. Aaaaah. Mozda bi trebalo neshto da uradim? Neshto radikalno!

Prvo za zavrshim nes za pochetak.

Neko ko kosi travu ispred kancelarije mi bushi po mozgu grozomornim zvukom kosilice. Bash me jako zhivcira. Chak mi ni nes ne pomazhe. Vreme je savrsheno za spavanje. Jutros sam snoozovala sat jedno 5 puta shto je verovatno izludelo Anetu ali s obzirom da ja chesto slusham njen alarm (koji je btw uvodna shpica iz Happy Tree Friends-a) ne osecam se neshto preterano loshe oko toga.

Danas je Adminu rodjendan pa smo sinoc ishli u tradicionalno orobljavanje Tesca 00-24 na drugom kraju grada. Nakupovali stvari koje nam apsolutno ne trebaju. S tim shto sam ja platila i zhvake koje sam vec kupila pre neki dan a sluchajno su mi se zatekle u dzepu. Ne znam zashto sam se natripovala da ce neko pomisliti da sam ih ukrala kad sam ih napipala u dzepu od farki. Mozda zato shto je bilo pola 2, nikog zhivog nigde sem nocnih strashara koji su mi u tom trenutku delovali, u najmanju ruku, kao Dementori. Ja bi bila uzasno losh lopov.

Pre toga sam zahvaljujuci gorepomenutom slavljeniku dobila na noge isporuchenu kinesku klopu. Slatko-kiselu piletinu, naravno, zato shto je to najukusnuja stvar koju Kinezi znaju da zbrchkaju. Alis se prikljuchila i naruchila naravno istu stvar. Porcija je bila toliko velika da imam i ruchak za danas shto me jako raduje jer ne znam vishe shta da smishljam da kuvam. Jeli smo kinesku uz poslednje epizode Hausa dok se ostatak ljudi nije vratio iz Aqua parka.

Onda smo se samo raspali u mojoj sobi i prichali o svemu i svachemu i gledali slike od prethodnih dana i valjali se od smeha. Atul je prichao o Indiji. Alis je bila zaprepashcena chinjenicom da tamo ima medveda, da je Nepal drzhava a Shri Lanka ostrvo. Gledali smo i snimke sa Dejvidovog telefona gde je otprilike svako imao neki krajnje blamantan momenat. Marta je ipak pobedila. Ona i kovchezi i ostale gluposti su nenadmashne.

Bilo je jako chudno zagrliti Dejvida pre nego shto je otishao na spavanje i znati da cu ga videti ko zna kad. I njega i sve ostale. U proteklih 5 nedelja, skoro svaki dan, ceo dan smo proveli zajedno. Doruchak, ruchak, vcheru... izlaske, kupovine u Tesco-u, radovanje kad su snizili cenu piva, svetsko u fudbalu i pochetno navikavanje na njegov blesavi akcenat. Bash ce mi nedostajati. Uspeli smo da ga nagovorimo da otvori fejs. Kazhe da on ne razume tu gluposti ali da ce ga proveravati da vidi da li se mi javljamo. Danas oko 1 seda na bus do Londona.

A danashnji ceo dan mi mirishe na Englesku. Vreme i trava i osecaj je chak nekako isti. Posle 3 godine ovo je prvo leto da nisam tamo. Javili su se Dzordz i Tomi i Dzejms i najavili svoju avgustovsku posetu. Jedva chekam da ih vidim sve!

Imam neki chudan osecaj u stomaku. Ne znam kako to drugachije da opishem. Imam osecaj da ce se neshto chudno desiti i da me moj stomak na to blagovremeno priprema. I sama sebi zvuchim kao lujka kad to kazhem ali ispostavilo se u bezbroj sluchajeva da moj osecaj u stomaku ne vara i da se obichno neshto chudno i desi. Ono shto nikad ne znam je da li ce se desiti neshto lepo ili neshto ruzhno. Navijam, naravno, za ovu prvu opciju. Mozda bi trebala da odem na bazen i malo potopim ovu moju glavetinu u hladnu vodu. Mozda me sunce stvarno oprzhilo onaj dan na dziogingu.

Josh jedna chudna stvar koju sam saznala kad me je u neko doba pokupio Admin je da je u ovoj zemlji zabranjeno prati svoj rodjeni auto. Dakle nema pranja kola chak ni u svom dvorishtu!!! Ako hoces da ti auto bude chist morash ga voziti u ovlashcenju perionicu kola. Shta je sledece? Zabranjeno pipanje auta u javnosti? Zvuchi kao neka okrutna zavera vlasnika perionica kola koji su izgleda imali dovoljnu moc da sebi izdejstvuju ovaj glupavi zakon. Navodno, pravish haos kad peresh kola?! Kakav haos?! Pa to je samo voda, eventualno malo sapunice. Njemu inache nece da daju pechat da mu je auto ok zato shto mu je jedno od signalizacionih svetala bukvalno samo nagnjecheno, chak nije ni slomljeno, i naravno radi skroz ok. Danas ide chak negde izvan Lodza da to menja, bash fin rodjendanski poklon. A inache kako vozi taj auto kao manijak mozda stvarno i ne bi bash trebao da ima dozvolu.

Jedino shto ovde bash cenim a da ima ikakve veze sa saobracajem je shto ljudi stvarno ne sedaju pijani za volan. Ovde je to bash velika stvar. Koliki god da si debil, necesh to uraditi. To je jako dobro posebno zato shto stvarno svi voze bash bash brzo. Putevi im jesu jedno 2 miliona puta bolji od nashih ali i dalje ne toliko dobri. Ovde se strogo kazhnjava i prelazhenje na crveno. Te navike ne mogu da se otarasim pa sam pre par dana krenula da prelazim, videla pandure i lagano se vratila nazad da chekam zeleno. Samo mi fali da me oni deru po novchaniku.

Pored pandura u ovoj zemlji postoje josh dva neka "organa vlasti" koji haraju ulicama. Neka "mesna strazha" i "brzoreagujuca jedinica". Ovi prvi uglavnom patroliraju ulicama. Njih zovu mali Shtrmfovi. Oni imaju ogranichena ovlashcenja i u principu ne mogu mnogo. Oni su tu da proveravaju da li sve teche u najboljem redu, pa ako neshto nije ok da prijave pandurima, eventualno ako bash moraju, odreaguju i sami. Ovi drugi su neshto kao specijalci. Njih kad pozovu oni samo dodju i izmlate sve u krugu od 1km i ne pitaju ko je kriv. Otprilike kao interventna ili tako neshto.

Zhao mi je shto nisam mogla da zovem neke od pomenutih chuvara reda i mira kad su moj red i mir bili ometani od strane nekih idiota na autobuskoj stanici pre neki dan. Kad smo se vracale iz shoppinga, Alis, Marta, Aneta i ja smo morale da trpimo gomilu celavih, pijanih Poljaka. Prvo su blebetali na Poljskom ali su im se jeziki toliko zapertlavali u chvor da ni sami sebe nisu razumeli, a onda posle nasheg "Ne razumem Poljski" su pocheli da bacaju sve engleske fraze kojih su se mogli setiti u tom trenutku. S obzirom na tematiku istih, mislim da vecina potichu iz nekih shvedskih akcionih. Jedan je chak pokushao da zgrabi Alis, ali ona se na vreme otrgla pa je gospodin krenuo ka meni i pokushao istu stvar, sreca pa je bio dovoljno pijan pa je jedno odguravanje sasvim lepo uplailo. Uspele smo da uletimo u tramvaj koji se pojavio niodkuda i ostavimo Poljske manijake daleko iza nas.

Na ulicama ima dosta pijanaca, beskucnika. Medjutim oni su totalno bezopasni. Pridju da trazhe neki dinar, ili cigaru ili neshto da pojedu. Neki od lokalnih nam se chak i jave na putu za Tesco. Vecina njih ima po jedna Tesco kolica koja cu capili ispred radnje i tu im stoji sva imovina. Vrlo chesto samo nedju neki hlad i tu spavaju preko dana jer je isuvishe toplo za funkcionisanje. Kad vidim da se tako onesveste na travi svaki put pridjem da proverim da li dishu. Ljudi ni ne obracaju pazhnju na njih. Meni je jako strashno to kako neko mozhe samo da prodje i okrene glavu a da ne zna ni da li je osoba pored koje je upravo proshao ili proshla zhiva ili ne. Jer oni jesu osobe. Mozda nechiji roditelji, sigurno nechija deca.

Uvek sam se pitala kako dodjesh do tog stadijuma. Da ljudi prolaze pored tebe i ne primecuju te, i ne zanima ih da li dishesh ili ne. I gledaju te s prezirom. I ko su ti ljudi koji tako zavrshe. Uvek zhelim da ih pitam. Da li imaju porodicu. Da li iko na svetu mozda brine o tome gde su i kako su. Kako su zavrshili na ulici, zashto. Da li je u pitanju ogroman splet okolnosti, da li samo alkoholizam koji ih je odveo u besmisao... da mogu da me razumeju pitala bi nekoga od lokalaca. Pitam se da li su i oni nekad kao ja sad gledali neke ljude na ulici i mislili kako se njima to nikada ne mozhe dogoditi.

Hm, vedrije teme. Umiranje. Dejvid je izjavio kako zheli da umre tako shto ce se ugushiti nechijim brishalterom, po mogustvu u toku nekih zanimljivih deshavanja. On kazhe da kad vec treba da umiresh da bi bilo kul da umresh shto zanimljivijom smrcu. To uglavnom znachi i shto bolnijom no on kazhe da ga boli uvo, jer ce svakako biti mrtav. To donekle ima smisla. Mislim chemu toliki strah od bolne smrti kad je smrt na kraju samo smrt? Mislim bude ti loshe neko vreme ali onda te nema pa je potpuno svejedno. Alis kazhe da bi volela da baci kashiku u snu. Ja bi volela da se ugushim jeduci chokoladu u snu. Ne znam kako izvesti tu kombinaciju. Moram pocheti da vezhbam jedenje u snu ili tako neshto. Dejvid je onda dodao kako bi voleo da brushalter na koji ce se ugushiti bude ipak od chokolade.

Sad mi se jako jede chokolada. Bez umiranja i brushaltera dodushe.

Kobasica se danas opet nije pojavio. Mogla sam ici da ispratim Dejvida na bus. Iako ne volim rastanke jer ne znam kako da se ponasham... i uvek lupetam neke gluposti jer je tishina chudna, a ne znam shta bi rekla... a da ne zvuchim kao manijak. Pricham s Dejvidom preko fejsa i on kazhe da ce mi sigurno nedostajati gospodin Kobasica kad odem kuci i da cu biti poznata kao lujka koja stoji pred mesarom lizhe izlog i pricha neshto o smrti chokoladnim brusevima. Ne znam za nastavak ali vrlo je moguce da cu biti neka lujka. Poshto je biti astrofizichar u Srbiji jedna tako perspektivna stvar.

Taj fejsbuk je jedna chudna stvar. Uglavnom mislim da je losh. Po ljude, posebno po ljude koji su u vezi a imaju tendenciju da budu stalkeri ili ljubomorni. Dodali smo se svi medjusobno koji smo ovde na praksi. Gomila ljudi ima status da su u vezi, a pre nego shto sam to videla bila bi spremna da stavim ruku u vatru da su single, sudeci po njihovom ponashanju u diskoteci. Koliko sam shvatila pravilo otprilike glasi da ako tip ima devojku kuci, a devojka koju muva dechka kuci, to se nekako ponishtava?! I onda se ponashaju kao da su single. Jedno od osnovnih pravila ovih letnjih praksi je ono "Shta se desi ovde, ostaje ovde". Toga se ljudi vrlo dobro pridrzhavaju.

To donekle ima veze s onim "pushteni s lanca". Puno ljudi tako dozivljava leto i putovanja. Kao mesta na kojima mozes da radish shta hocesh i koliko hocesh i da budesh skroz neka druga osoba od one kakva si kod kuce. To uopshte ne razumem. Krajnje mi je nabulozno i nekako bi se osecala kao najgori prevarant ako bi glumila neko ludilo. Jedini osecaj koji se meni razvije kad sam daleko od kuce je onaj o tome kako vreme leti a kako mi je isto u ovoj nekoj drugoj zemlji ogranicheno, te se tako trudim da ga shto bolje iskoristim i batalim spavanje i druge neke manje bitne stvari.

Postajem bash gladna, profe josh uvek nema a mene cheka kineska od juche. U velikom sam iskushenju da samo shmugnem kuci. No imam osecaj da cu ga sresti u hodniku onoga trenutka kad zaista odluchim da pobegnem s posla.

Vreme je danas opet savrsheno. Hladnjikavo i lepo. Mislim da cu da se naklopam posle posla i zapalim do Jasne na kafu, ona ima domace "turske" kafe. I choko smokija. Ne volim choko smoki neshto posebno ali eto simbolichno kao. Daleko smo od kuce a imamo kafu i choko smoki. Josh samo da provalim chemu ovaj osecaj u stomaku koji nikako da popusti. Hm, bice zanimljiv dan, ako nishta drugo.

Prvi dan sheste nedelje

Oblaci, volim vas najvishe na svetu!!!

Danas je prvi dan da se ne lepim za svoju odecu. Danas je prvi dan u poslednje vreme da se ne lepim sama za sebe i da se ne topim. Danas je odlichan dan.

U neko doba sam se probudila i u sobi je bilo jedno milion stepeni. Jedva sam odlepila glavu sa jastuka i pomislila kako ce ovo biti jedan uzasan dan. A onda sam pogledala kroz prozor. Nebo potpuno sivo. Deluje kao da pada kisha. Neshto na ovoj slici nije uredu. Da, nisam otvorila prozor pre spavanja. U sobi je samo ogavno zagushljivo i toplota potiche od zarobljenog vazduha od juche. Fuj.

Shirom sam otvorila prozor, izvladila dve litre vode iz frizhidera, pomislila kako sam ja jedan srecan chovek shto imam frizider i sela pored prozora. Mislim da cu danas to ceo dan da radim. Da dishem. Da se odmaram. Ostali su otishli u Aqua park. Stvarno mi se nije ishlo. Odgovara mi tisina i ova nes kafa u koju sam dodala kapucino od leshnika na koji sada mirishe cela soba.

Mozda, ali samo mozda sam se predozirala cedevitom.

U chetvrtak smo izashli na salsa veche sa svim ljudima iz Politehnichkog. Bilo nas je krsh. U lokalu gde misle da je airconditioning isto shto i otvoren prozor i ventilator kupljen kod chajnezera koji chas radi chas ne radi.

Ok, realno, nemam pojma da igram salsu. Shto ne znachi da nisam celu noc igrala... hmmm neshto, shto bi vrlo lako mogla biti neka salsa negde na planeti zemlji. Halil me neshto kao uchio... Gospodin profesor latinoamerichkih plesova. Igra kao nenormalan. U jednom trenutku me zavrteo toliko jako da je moj pazljivo nameshten rajf sa cvetom, posebno odabran za salsa veche, odleteo na drugu stranu prostorije.

Ipak najlakshe je bilo igrati sa Makedoncem. Zoranom. Koji je smislio kako poshto je u drugoj drzhavi mozhe da natera sve zhive da ga zovu Zoro. I svi ga zovu Zoro. Urnebesan je i jednako koliko i ja nesposoban da igra salsu.

Do kraja vecheri nauchila sam neke osnove salse, osnove sambe i josh nechega brazilskog shto ne znam ni da izgovorim. Pritom mislim da sam sagorela jedno dvesta miliona kalorija.

Upoznala sam josh gomilu ljudi iz Politehnichkog ali jednostavno je nemoguce sve popamtiti. Bude nekad neprijatno kad neko zapamti moje ime a ja samo buljim zapucano u tu osobu. Obichno me Alis podseti. Ona sve pamti. U njenoj glavi ima mesta za preeevishe nepovezanih stvari. Danas je naprimer nekako doshla na temu pravljenja cipela od kokosa i lubenica. I ozbiljno je razradila taj koncept.

Nema nishta bolje od slobodnog petka! Slobodni petak je majka. Posebno ako tog slobodnog petka dobijesh platu! I to vishe nego shto si ochekivao! I onda to proslavish sa svojom internacionalnom privremenom porodicom tako shto se ubijesh od hrane u Indijskom restoranu toliko da ne mozes da hodas do doma. I onda! Iznesete cebad na travu, i gledate Eternal sunshine od the spotless mind!!!

Od hrpetine para nije ostalo toliko puno posle ovog vikenda.

U subotu sam ishla na dzogiranje sa momcima i Martom. Mislila sam da cu umreti. Moguce je da jesam a ovo je neki cudan nastavak mog zhivota posle smrti. Bilo je jedno 40 stepeni u hladu, a mi smo trchali od 10 do 1. Najgore moguce vreme, najgore moguce sunce. Imala sam osecaj kao da me neko lupa po glavi. Ne mogu da verujem da se negde nisam izvrnula i samo zamolila nekog prolaznika pa kazhe par lepih rechi o pokojniku.

A onda! Neshto josh gore posle toga. Power shopping sa josh 3, dakle da ponovim josh 3 zhenske osobe! U najvecem mogucem trzhnom centru na planeti zemlji. Kupila sam samo stvari koje su mi zaista potrebne. To je rechenica kojom teshim sebe kad pogledam u novchanik. Dakle, zaista mi je bila potrebna haljina, chudne pantalone, majca na bretele i narukvice. Mislim sve je tanko i leprshavo. A ja sam ponela farke i dzempere i kojeshta ochekujuci prokletu zimu i polarne medvede u ovoj zemlji a ne Ibicu. S obzirom da niko ne pricha engleski moje sporazumevanje sa prodavcima je proteklo odlichno. Izveshtila sam se u pantomimi i pravljenju zvukova koji oponashaju sve shto mi je potrebno u datom trenutku kada ne mogu da se setim neke rechi ili me jednostavno mrzi da govorim.

Kupile smo i kolach za Nataliju. To je nova devojka iz Kolumbije, ona ima narkolepsiju. To smo mi utvrdili. Padne u REM u roku od 2 sekunde. Stalno spava. Prespavala je i svoj rodjendan. Momci su ishli s njom u Krakov proshli vikend dok smo mi bili u Gdanjsku, i kazhu da ona nishta videla od Krakova nije - spavala je, uglavnom.

Poshto momci odlaze, Dejvid u ponedeljak, sutra dakle, a Atul u utorak, kupile smo i dve bele majce i ispisale ih sa glupostima koje nas podsecaju na njih. Odushevili su se kad smo im to dali. Nisu mogli da veruju. Jako mi je zhao shto idu. Sledeceg vikenda odlazi i Alis. Necu biti tu chak ni da se pozdravim sa njom jer idem u Krakov. Imam grozan osecaj u stomaku kad pomislim na to svo odlazhenje i ispracanje. Ja inache ostajem poslednja. Sve cu ih ispratiti pa tek onda ja otici. Dakle, ja sigurno necu dobiti nikakvu majcu osim ako je sama ne kupim i ne ispishem, a to bi bilo zaista tuzhno. Aaaaah ne zhelim da razmishljam o tome! Bljaks.

Dakle, subota. Haos. Skupili se u mojoj sobi kao i obichno. Popili piva. I... josh piva. I votke. I svega. I onda po najvecem pljusku ishli do Manufakture. Usput pevali. Imamo grupu. Britney Fierce. Pevamo uglavnom chudne obrade Backstreet Boys-a. To za Dejvida posebno jer on 'oce da se ubije svaki put kad to chuje. Anetin kishobran je bukvalno eksplodirao na putu do tamo. Makedonci bash ne znaju da naprave kishobran chini mi se.

Disokteka je na krovu stare fabrike, koja je sad skroz skockana. Jako jako dobro mesto. Posebno zato shto se nismo przhili na milion stepeni a kisha je stala i sve je bilo suvo u roku od pola minuta. Politehnichari su vec bili tamo, podosta nacvrcani. Zauzeli smo skoro ceo klub. Josh uvek ne mogu da verujem koliko smo skakali. Ne osecam delove nogu, a bole me chak i trbushnjaci. Mislim da nikada u zhivotu nisam igrala toliko koliko igram u ovoj zemlji. Svi su se podosta nacugali. Posebno zato shto su svima novchanici bili puni love, a i imali smo dobar izgovor. Momci odlaze, pravimo im oproshtajnu zhurku. Malopre sam pregledala slike. Mislim da cu lepo da ih smestim u neki sakriveni folder. Ili tako neshto.

Pored nas u klubu su bile i neke poljske seljachine. Ono bash one iskonske seljachine. Skinuti do pojasa. Nabildovani-shiri nego duzhi. Tetovazhe, kajle sve po redu. Biti seljak je isto univerzalna stvar. Mislila sam da ce sigurno biti problema ako ih neko sluchajno pogleda, ili ne daj Bozhe zakachi u prolazu. No, nishta se nije desilo. Iskulirali su nas skroz. Alis ih zove "Poljska mafija". Ja ih zovem - original-kao-seljachine-u-Budvi.

Kuci smo Aneta, Natalija, Alis i ja doshle taxijem. Aneta je bila u shtiklama, a ja sam trebala da stignem na zhurku u domu, Nataliji se naravno spavalo a Alis je samo htela da ide taxijem. Dejvid i Atul su ostali da trezne Martu koja je danas izjavila da vishe nikad u zhivotu nece piti votku. Shto znachi, da ce od sutra pa verovatno do kraja svig zhivota ili roka trajanja jetre da se povremeno ozhderava od votke. Veoma je zabavna dodushe. Kao neko dete. Pre neko veche je pochela da lupeta neshto o nekim kovchezima. Ishla redom i pitala ljude: Will you sleep in my coffin? To je bilo pomalo uvrnuto. Ko zna shta Norvezhani rade s kovchezima. Nisam sigurna da zhelim da znam... Ljudi su chudni.

Ideja da posle jedne zhurke odem na drugu - ne bash tako dobra ideja. Bila sam umorna do Meseca i natrag i umalo se uspavala kod Adama u sobi. U polusnu sam se dovukla do svoje sobe i shvatila da sam izgubila kljuch negde. Sreca pa Aneta nije zakljuchala jer bi me jednostavno mrzelo da mislim i samo bi legla da spavam ispred vrata, na hodniku.

Sad cu da probam neki sok od kokosa koji sam kupila u jednom od potpuno neporebnih pooda na Tesco. Da vidimo i to chudo. Jako mi se ne ide na posao sutra. Prelepo je vreme za spavanje.

mozak se otopio

Shvatila sam da kad nisam na poslu nemam vremena ni prostora za kvalitetnu prokrastinaciju, pa sam danas, iako Smrdljivko nije doshao i iako sam mrtva umorna, odluchila da ipak ostanem u praznoj kancelariji neko vreme. Skuvala nes.

Stepeni ima jedno dvesta. Moja soba je na sunchanoj strani. I to ne bilo kakvoj. Moja soba i tachnije moj krevet su na strani gde sunca ima od 5 ujutru do 9 uveche. Moram da smislim neku improvizovanu zavesu koja je bolja od moje marame, u suprotnom ljudi me mogu pocheti zvati Razhnjic.

Vreme je opet pochelo da ubrzava i da me nervira. Nervira me chinjenica da je sada lakshe da ne brojim koliko sam dana ovde, vec koliko mi je preostalo dana do povratka. Necu da idem kuci. Ne ide mi se kuci. Tamo me chekaju knjige, i kojekakve gluposti.

Celu ovu nedelju provela sam po kojekakvim sajtovima trazheci jeftine varijante odlaska u Nemachku. Tako neshto bash i ne postoji. Ne postoji varijanta ispod 150 evra, minimum. Mislim da cu umesto drage Nemachke ovaj vikend ipak ostati u Poljskoj i otici mozda do Poznana ili Vroclava a onda ako ostane para, a nece, kad se svi razbezhe otici sama do Berlina.

Pored toga, osecam se kao domacica. Mislim ona zhena koja se kao uda. Ali ne bash toliko za nekog choveka, koliko za shporet, mashinu za vesh i peglu. Poshto sam apsolutno sve shto sam nosila u Gdanjsk uspela da umuzgavim od glave do pete, i to uglavnom chokoladom koja se na plus 500 topila, a ja se i dalje junachki borila sa njom, morala sam da operem manje vishe sve shto posedujem i pokachim to sve po sobi da se sushi. Soba mi je kao ciganmala. Stvari vise na onim shtipaljkicama za zavesu, prebachene su preko stolica, chak sam i razvukla neki kanap preko sobe da sluzhi kao shtrik i tu prebacila shta sam stigla. Prolazak od vrata do kreveta je sada veca avantura nego ikada. Posebno u rane jutarnje sate.

Ne moram ni pominjati da opet nisam spavala danima. Pomenucu kad budem spavala, tako je jednostavnije. Spavacu kad dodjem kuci jedno mesec dana.

Iz nekog razloga u glavi mi je totalni haos. Mislim da mi sunce topi mozak. Ne mogu uopshte da razmishljam normalno i vecinu vremena sam odsutna. To je ono kad ti se neko obraca, a ti povremeno klimnesh glavom i kazhesh "da, da..." i delujesh kao da razumesh o chemu ti taj neko pricha, a u glavi ti gomila majmuna trchi u krug uz zvuke uvodne shpice Benija Hila. Ponekad razmishljam o nechemu konstruktivnom kad tako odlutam, a ponekad samo nemam pojma gde sam izgubila pet minuta zivota. Ovde mi se to posebno deshava onda kada me mrzi da slusham engleski, ili neku chudnu varijaciju engleskog sa svim mogucim akcentima. Moram nekako proveriti sta mi se deshava za mozgom.

Utorak posle Gdanjska mi je bio dan za spavanje. Totalni raspad. Pokushavala sam da se priviknem na spoljashnju temperaturu tako shto sam pokushala sve one kucne metode aklimatizacije tipa, ako je toplo, ne tushirajte se hladnijom vodom nego inache, vec toplijom, da se telo lakshe navikne. Naravno, posle toga mi je bilo samo gore. U neko doba kada je bilo nemoguce sedeti u mojoj sobi, prvo zato shto su ulazile sve moguce bubetine kroz prozor da prave zhurku na nashoj sijalichetini koja pokriva pola plafona, drugo zbog vrucinshtine, svi smo se pokupili, uzeli Atulov laptop i seli u park na cebad i gledali filomove.

Jedna od stvari koje su se drastichno promenile u odnosu na prethodnu nedelju je Dina. Dinino ponashanje. Stigao joj je drug iz Osijeka, koji se chudna li chuda, zove Dinko. Ja sam mislila da se chovek shali. Izgleda roditelji u Osijeku vole da osakate svoju decu smeshnim imenima, pritom izgleda se svi tamo zovu isto kao Dina, samo sa nekim manjim varijacijama na temu. Alis ga naravno zove Dinki. Dinki je debil. Ima male, malecne, lisichije ochi i previshe je kul da izdrzhi toplotu i ishao je juche da kupi nove majce (jer u njima ce mu biti manje toplo?) i ventilator. Dina skakuce kao da ima 15 godina oko Dinkija. Ide s njim na vechere, ruchkove, u shopinge... Pritom kad smo stigli iz Gdanjska, Alis je zatekla svoj krevet nameshten a celu sobu presredjenu. Dinki je spavao kod njih u sobi za vikend. Kazhe Dejvid da Alis treba da bude srecna shto je zatekla sobu u tom stanju a ne u stanju gde su oba kreveta spojena na sredini sobe, na zidu nacrtan pentagram i na plafonu zalepljena ogledala. I ja se slazhem. Pritom ne zhelim da zamishljam Dinkija u bilo kakvom scenariju tog tipa, bacicu peglu.

Momci su ostali bez belog dinara. Zatekla sam ih kako jedu hleb sa tunom. Njih dvojica, jedna tuna, pola hleba. Tuga. Poshto svakako nisamo imali nekih pametnih planova za sredu odluchila sam da ih izvedem na vecheru. Plata nam stizhe tek sutra, u petak, i necu da pustim da se tako deprimiraju i izgladnjuju u sobi. Ovo im je pritom i poslednja nedelja u Poljskoj... idu kuci... jako jako mi je zhao shto idu, i josh vishe bi mi bilo zhao da ih gledam tako nikakve, a nece da prihvate nishta. Ni pozajmicu, ni klopu. A obojica su bili predobri stvarno i izdrzhali sve ovo vreme sa nama torokushama. Naterala sam ih da idu na vecheru. Ishli smo na pieroge i posle na pivo u Piotrkowskoj. Sedeli i prichali dok nas nisu izbacili iz kafica jer su zatvarali. Prichali smo o obichajima. O srpskim venchanjima i sahranama, o budizmu, o Irskoj, norveshkim prosechnim platama i Dejvid je prichao svoje dogodovshtine.

Naime, svi Dejvidovi drugovi su blago recheno budalchine. Jedno veche su izashli u neki klub, nahvatali devojke i jedan od drugova je sa nekom od njih otishao kod nje kuci. Ona mu je rekla neshto u fazonu da se ne iznenadi, cela joj je kuca u haosu jer je renovira. To je znachilo da su zavrshili u sobi gde je samo na podu bio ogroman dushek i kojekakve nabacane gluposti okolo. Ujutru, tip se budi. Nema mu telefona, nema mu novchanika, devojke naravno nema. Pomisli, ha, klasika. Poshto nije hteo da joj ostane duzhan lepo se posrao na neku krpetinu koju je nashao na podu i izmazao zidove shto je vishe mogao. Ispishao po dusheku i krenuo kuci. Za sluchaj da je to zaista njena kuca, eto da joj ostavi malo iznenadjenje. Na stepenicama se umalo nije sudario sa devojkom, obuchenom u njegovu koshulju u kojoj su iz prednjeg dzepa virili novchanik i telefon i tacnom sa doruchkom u rukama. Poshto ne postoji dobar nachin da nekome objasnish da si im upravo redekorisao sobu ali ne bash onako kako bi oni to voleli, on je zgrabio telefon i novchanik i otrchao shto je brzhe mogao svojoj kuci.

Posle smo u ponoc po Engleskom vremenu svi otpevali Happy Birthday Alisinom dechku. To je bilo bash slatko. Ona se sva zarumenela, a on se smejao jer nije bash znao shta da kazhe. Slabo ko ochekuje da mu se za rodjendan sa drugog kraja Evrope u slushalicu dernja osmoro ljudi koje ne poznaje.

Admin je to veche doshao do doma, pa smo naravno, sa Pjotrekom i Adamom zaglavili do jutra. Njih trojica su se utrebili kao majke. U neko doba kroz prozor nam je neko sa sprata iznad ubacio flashu u kojoj je bila ne tako prijatna poruka. Ne znaju ljudi da cene lepotu slushanja Rage Against-a u 6 ujutru. Pokushali smo i mi njima neshto da ubacimo ali to se zavrshilo tako shto smo zamalo svo chetvoro poispadali kroz prozor. Poshto je Admin uspeo da zadrzhi i svoju staru sobu u nashem domu naterali smo ga da ostane. Naravno da smo mi bitnije od tamo nekog glupog doma broj dva. Kazhe da tamo ima cimera. Ubedili smo ga da je cimer garant gej i da ili prilepi pozadinu uza zid ili lepo ostane sa nama. Manipulacija pijanim Katolicima je skoro jednako efikasna kao manipulacija roditeljima Katolicima kad su njihove bebe katolici u pitanju.

Jao jedva chekam da mi stignu pare da idem sebi da kupim charshaf neki od nekog najtanjeg materijala poznatog chovechanstvu i samo napravim rupu za glavu i to nosim. Sve se lepi za mene, ja se lepim sama za sebe, bljaks. Sutra idem u shoping. Sutra je dan za totalni hedonizam. Momci nas izvode na vecheru u Indijski restoran poshto konacno dobijaju lovu. Rekli su da ce ceo dan sutra da jedu i onda uveche da se oderu kao jarci od piva. To ce biti zanimljivo.

Juche sam posle nespavanja i zamalo ispadanja kroz prozor otishla na posao. Tri puta. I tri puta su mi rekli da dodjem kasnije. Na kraju sam odluchila da me boli uvo da se cimam, a imala sam zakazan sastanak sa vesh mashinom i shporetom, pa se nisam vishe ni vracala. Kuvati kada je napolju prokleti pakao je neshto divno. Mislish svake sekunde da cesh umreti, gladan si kao pas, a onda kada konachno zavrshish sa kuvanjem, toliko si preznojen i izmrcvaren da ti nije do jela. Sreca pa sam bila dovoljno pametna da kupim kilo vishanja i zashtekam ih u frizhider zajedno sa flashetinom vode. To me bukvalno spasilo.

Poshto se u Politehnichkom domu nakupilo nekih 50tak ljudi od kojih smo vecinu upoznali u Gdanjsku i svi su stvarno super, dogovorila sam se sa Jasnom da se mi dovuchemo do njih i onda idemo na jednu projekciju na Open Air Cinema-i i posle do nekog paba ili kluba ili gde god. Pritom imala sam ozbiljnu misiju. Gospodin koji je doshao iz Beograda, kako sam chula iz proverenih izvora, nije doneo ni rakiju, ni smoki, ni plazmu ni nishta zhivo. Dakle, trebalo ga je naci i utrebiti.

Pre polaska nekako smo se spontano okupili u zajednichkoj kuhinji na kraju hodnika na chetvrtom spratu. Dobro, mozhda i ne tako spontano. Tamo su na podu plochice. Hladne, divne plochice. Mislim da bi se svi najradje poskidali valjali po tom podu da se malo rashladimo ali smo ipak odluchili da civilizovano sedimo na istom i jedemo hladne vishnje i ostatke mog kolacha od proslave. Inache, kolach je ispao fantastichno. Bash sam ponosna na sebe.

Poshto su mi sve stvari bile na pranju, a nemam nameru da nosim uske farke jer bi umrla, napravila sam suknju od neke potkoshulje. To je shkrt. Shirt pretvorena u skirt. Ko ne zna da je to potkoshuja, a sem mene ne zna niko, ne bi nikad ni primetio. Dodushe ne mrdam dalje od toma u tom izdanju. Nisam josh uvek toliko pobrljavila.

Malo pre kretanja u pravcu drugog doma, pokupio me Admin da odemo negde u neki park gde je temperatura jedno 10 stepeni nizha, poshto i on riknjava jer su Poljaci totalno nenaviknuti na ovo vreme. Ovi moji su krenuli, a ja sam rekla da cu im se pridruzhiti malo kasnije.

Iskoristila sam shetnju da saznam sve shto me zanima o Katolicima. Za vecinu stvari sam bila u pravu. U Poljskom mentalitetu je da dizhu zidove oko sebe. Jednom prosechnom uzorku Poljskog Katolika mozes da pridjesh samo na odredjenu razdaljinu. Ne pushtaju ljude lako da im se priblizhe. Kazhe Admin da im je to u mentalitetu. Pitam se da li je tako bilo oduvek? Ili je to posledica opshteg popishavanja po Poljkoj od strane svih zhivih tokom drugog Svetskog, shto za posledicu ima da se boje da ce ih bilo ko koga puste da ih upozna pregaziti vojskom i pobacati po logorima.

Totalno su atipichni Slovenski narod. Na Ruse liche jedino po kolichini votke koju popiju po glavi stanovnika godishnje, i zbog toga shto svi imaju te plave ochi i svetlu kosu. Na nas, Balkance, ne liche ni malo. Mi smo budale koje posle dva dana nekoga koga jedva poznaju zovu brate, grle ga i ljube i pozajmljuju pare. Oni ne. Bliski su sa svojim porodicama i svojim bebama Katolicima, i imaju mozda jednog do dva prijatelja. Medjutim chak ni ti prijatelji nisu prijatelji u smislu u kojem mi to kapiramo. Nema ovde stavljanja ruke u vatru za nekoga. Svako je odgovoran za sebe, i niko ne garantuje nishta za onog drugog. Svoje neke misli ne dele ni sa kim.

Misle da je najpametnije zavrshiti faks, ozheniti se, imati svoju kucu, zhenu i makar troje dece, i onda mozda kad ostare ako imaju dovoljno para negde da kao otputuju. Ako mene iko pita, to je najgluplja moguca filozofija. Pitala sam ga i shto svi u busu sede semi i gledaju sebi u stopala i deluju tako depresivno i tuzhno. Kazhe da je to ovde normalno, da tog nekog chavrljanja eto tako priche radi priche da ti brzhe prodje vreme ovde nema i da kad neko to pokusha da uradi gledaju ga kao da je pao s Marsa. Kazhe da je zato tako lako prepoznati strance u ovoj zemlji i da ih zato svi gledaju kao chudne muzejske primerke.

Nisu mi jasni. Mislim da je slabo ko ovde drugachiji od tog shablona. Mislim da je ovde mnogo tuzhnije nego kod nas. Mi troshimo i shto nemamo, a oni imaju ogroman potencijal preko koga se vec 50 godina nakuplja prashina i niko ga vishe nije ni svestan. Mi se smejemo kad nas bombarduju i pishemo pesme i budalesamo se, nekako smo veseljaci onako generalno gledano. Ovde vlada opshte stanje neke blage depresije, koja ostavlja utisak ravnodushnosti i nekog mirenja sa tim putem faks-zhenidba-deca-smrt. Volela bi da mogu da razmrdam malo ovu Poljsku, jer me ta cela situacija bash rastuzhuje. S druge strane neverovatno mi je drago shto mi nismo ovako odregaovali na postkomunistichku tranziciju. Ok, nije da smo mi vodili bilo kakvu pametnu politiku od smrtu Cara Dushana pa na ovamo, ali makar smo se dobro nasmejali usput. Bice jako teshko ovu zemlju probuditi iz decenijskog sna. A stvarno mi je zhao shto je tako.

Kad sam nahranila dovoljno komaraca, i shvatila da je vec dovoljno kasno da me neko usput napadne i izvadi bubrege, otishla sam na tramvaj da se nadjem s ostatkom ekipe. Na stanici su bila samo dva choveka. Neka dva debila koja su mi stala jedan s jedne drugi s druge strane i dobacivali neke gluposti. Poshto je do tramvaja bilo josh nekih 20 minuta odluchila sam da se proshetam do neke od sledecih stanica i tamo ga uhvatim. Vozhnja koja inache traje 5 minuta kada sam s nekim i chavrljam, sada je trajala nekih 20 minuta. Skoro prazan tramvaj, u stanju totalnog raspada, i svi dezhurni manijaci ovde zemlje su izgleda odluchili da se u njega natovare. Uspela sam u komadu da pronadjem ljude. Open Air bioskop je u prelepom parku, skroz je super osmishljeno, medjutim film koji su pushtali je nekao totalno sranje pa sam malo vezhbala svoj shpanski sa Erikom. Tipom iz Barselone kojeg sam upoznala u Gdanjsku.

Na kraju smo se pokupili i zashtekai u neki pub gde su za studente davali popust za pivo. Tri i po zlota pola litre. To je praktichno za dzaba. Zauzeli smo vecinu paba poshto nas je bilo jedno 50. Konachno sam pronashla Beogradjanina, koji je ustvari iz Pirota, samo tamo studira. Htela sam da ga ubijem ali mi ga je bilo previshe zhao. On pati od prva-nedelja-u-Poljskoj sindroma. Ja se vrlo dobro secam kako je meni bilo. Pokushala sam da ga posavetujem najbolje shto mogu, dam neke tips&tricks za prezhiveti ovde i objasnim da ce mu uskoro biti toliko dobro da nece hteti da se vrati kuci ni za zhivu glavu, i naravno da kad god zapadne u krizu za kucom moze da se javi da prichamo malo na sprskom i popijemo pivo. I on se prijavio za vikend u Krakovu. Verujem da ce to biti taj momenat kad ce mu se stav o Poljskoj promeniti iz: hocu da se ubijem ovde, na: hocu shto duzhe da ostanem.

Iako ima toliko ljudi u Politehnichkom drago mi je jako shto nisam tamo. Poshto ih je toliko jako im je teshko da bilo shta organizuju. Ljudi su se podelili u grupice. Otprilike su se podelili prema govornom podruchju. Svako ko dodje novi jako se teshko uklapa jer treba da se ugura u neko od drushtava. Pritom nekako svi su mnogo ushtogljeniji od nas. Kao neki posh Englezi. Oni shetaju u tishini dok Alis, Aneta, Dina i ja po ulici pevamo one nesretne pesme iz 90ih koje svi znaju, tipa Spice Grils i Britney Spears i valjamo se od smeha. Mi smo kao malo veca porodica. Lako se organizujemo, po cele dane smo zajedno, nemamo grupice i kad god pozhelimo da idemo u vecu masu mozhemo da odemo do Politehnichkog i to je to.

Nazhalost moje vreme za prokrastinaciju je zavrsheno, idem da pokupim nash frizhider koji smo kupili. Moj dragi frizhider koji ce biti u mojoj sobi i hladiti mi Nestea i odrzhavati me u zhivotu i normalnom stanju. Idem da ga zagrlim. Svog novog prijatelja. Jedino shto nemam pojma kako cu ga dopremiti do sobe. Hm, bice zanimljivo svakako.

You push - we drink.

Posle pedesetog tushiranja i dalje imam shljokice svuda po sebi.

Ceo vikend u Gdanjsku. Pocheo nespavanjem, a nespavanje je postalo pravilo zhivljenja u Poljskoj. Makar za mene. Strpala par stvari u ogromnu ljubichastu torbu i u 8 i neshto nas 4 je uhvatilo voz na Fabrichnoj, stanici udaljenoj nekih 15 minuta od kuce. Prespavala sam vecinu puta koji je trajao nekih 8 sati, u udobnom vozu, gde sam lepo zauzela dva mesta, za mene i moje noge. Sreca pa sam prethodno veche bila dovoljno pametna da kupim vodu i napravim sendviche za put, jer je bilo 200 miliona stepeni i bila sam mrtva gladna.

Vec u vozu smo skapirali koliko ce puno ljudi biti u Gdanjsku jer su se razni akcenti ljudi ispod 25 godina chuli na sve strane. I svi su se zhalili kako nemaju sta crveno da obuku za Red party. Ja sam za tu priliku na kraju ponela belu majcu sa dve majushne vishnje na njoj i crveni dzemperic koji nisam imala nameru da navuchem na sebe s obzirom na zilijone stepeni.

Puta se uglavnom ne secam jer sam bila dovidjenja sa mozgom, preumorna od prethodne nedelje i vecheri i budila sam se samo kada bi voz dovoljno jako zveknuo o neshto, shto bi svaki put prouzrokovalo da moja glava zvekne o prozor.

Prvi utisak o Gdanjsku koji se mozhe steci sa poslednje stanice chije ime shansi nema da iko zhiv mozhe da izgovori je nekako bezh. Bezh kao nista posebno. Bezh ide uz sve i kao ok je to, ali radje bi neshto u boji ili belo. Bezh je kao omasheno belo. Dakle, nisam bila impresionirana.

U grupi koju smo formirali na stanici vec tako shto smo se drali IAESTE i skupljali svakog ko bi se odazvao, uz pomoc nekog lokalca, doshli smo u dom gde su nas smestili. Svi su samo pobacali torbe u sobe i odmah se zashtekali u prvi kafic do doma, naruchili hladno pivo i XXL pizza-e koje od kojih na stolovima nije bilo mesta ni da muva sleti.

Ljudi koji su organizovali vikend su se jako potrudili oko svega. Rekli su nam tachan raspored deshavanja, i ponudili chak vishe opcija tako da svako mozhe da se organizuje kako mu najvishe odgovara.

Prva destinacija je bila laser arena. To je ustvari kao paintball samo pushketine imaju lasere a svi uchesnici odelo sa senzorima. Odredjeni pogodjeni senzor oduzima odredjeni procenat health-a i postoji vishe opcija za pucanje, sa razlichitom velichinom sharzhera i blablabla. Ja sam bila u timu sa ovim mojima i Abisheikom, tipom iz Indije koji je totalna budala koja se nakachila Alis i startovala je ceo vikend bez prestanka. Protivnici su nam bili neki Azijati, mislim da su Kinezi ali bilo je mrachno, a ja inache loshe stojim s tim razlikovanjima Japanaca i Korejanaca i Kineza i ostalih. Oni su toliko ozbiljno shvatili tu igru da sam ja samo chekala da me neko opauchi tom pushketinom o glavu. Drali su se, sakrivali, skichali neke bojne poklike i Bog zna shta. I pored svega toga utrebili smo ih u roku od pola sata. Posle nas ishla su dva potpuno mushka tima. Malo su se zaneli, pa je Turchin opauchio dechka sa Malte. Sluchajno, u trku, ali svakako jadnichku je natekao ceo obraz.

Ostatak vecheri smo proveli u diskoteci, nas zilijon. Iz svih mogucih zemalja. Nemam pojma koliko sam ljudi upoznala, nemoguce je zapamtiti im imena i poreklo, jednostavno bilo nas je krsh. Otprilike smo oformili neku ekipicu budala, i naravno poslednji ostali do jutra.

Nije bilo shanse da ustanem na vreme za doruchak. Svaki mishic u telu mi je brideo i pulsirao od igranja i skakanja i peshachenja i umora. Vikend je pocheo odlichno, mislila sam da ne mozhe bolje od toga. Medjutim, ipak mozhe.

Subotu smo provele na plazhi. Pored mora, gde je par stepeni nizhe nego svuda po gradu, prijatno, pretovareno ljudima i ne neshto preterano cisto ali more. Plazha. Pesak. Sitni savrsheni pesak. I jele sladoled i uzhivale. Mozak iskljuchen. Jako mi je prijalo.

Posle plazhe i celog dana shetkanja, ruchka, pizza koje su nam doneli u sobe, podelili smo se u tri grupe i ishli u parti buseve. Dakle bus, sa shankom, DJom, ozvuchenjem, disko-kuglom, prepun budala sa svih mogucih krajeva sveta, prepun alkohola. Svako kochenje je bilo urnebesno jer nisu svi mogli da se drzhe bash najbolje. Nas par smo ishli chak u dve ture, i drugi put se josh bolje proveli. Iskusni bus-parti ljudi. Alisino ime su do kraja vikenda nauchili svi. Ona i josh par nas smo pokretali sve ostale i neprestano zujali levo desno. Neka devojka mi je rekla da sam kao onaj Duracell zec. Mislili smo da je rano shto je zurka pochela oko 8. Dobro je shto je pochela tad jer bi mi bilo zhao da je trajala imalo krace. 12 punih sati skakanja.

Iz busa su nas istovarili ispred Red kluba, namazali crvenom bojom face onima koji su mislili da ce se izvuci bez ichega crvenog. Neka devojka je celu noc bacala neke nenormalne shljokice po svima. Josh uvek se svi sijamo. Makar smo tu boju uspeli svi da oribamo sa odece i lica i ruku i svega. U roku od sat vremena pretvorila sam se u golu vodu. Ja i svi ostali. Igranje, onda izletish napolje na vazduh da ne umresh, poprichash s nekim ljudima na bilo kom jeziku jer posle nekoliko absinta i nekih kamikaza shutera, nije vishe ni bitno shto malo brljavish s gramatikom, i onda ponovo igrash dok ti ne zatreba veshtachko disanje.

Turchin koji je zveknulo dechka sa Malte i delovao sve vreme vrlo mirno i normalno, osim tog jednog ispada je igrao sa Alis nekih 5 minuta posle chega ona bukvalno nije mogla da dishe. Dechko je lud. On bukvalno mozhe da mrda kukovima bolje od bilo koje devojke koja je bila u prostoriji. I onda, ne znam kako ja sam doshla na red. Mislim da sam smrshala nekih 5 kila za tih 15tak minuta. Morala sam da zamotam celu kosu u najmanju punjdjicu na svetu, na vrh glave da ne bih umrla od toplote. Toliko o mojoj pazhljivo nameshtenoj frizuri. Sreca pa sam na vreme odustala od majce sa vishnjicama i obukla neku na bretele jer mislim da bi u neko doba zubima otkinula rukave.

Izashla na vazduh da dodjem sebi. Makedonaca gomila. Odjednom, skupila se cela ex-yu i svi su pevali, sve. Standardne one njanja pesme koje svi znaju, a ostalih 40 ljudi sa svih drugih delova sveta su se okupili oko nas i slikali nas i snimali, kao da smo neka nova chudna vrsta shimpanzi koja je ponasha drugachije od svih do sada poznatih vrsta. Ne znam kako josh uvek imam glas. U jednom trenutku sam se najezhila, kad sam skapirala kako smo se svi tako nashli negde u nekom Gdanjsku Bogu iza tregera, i svi pevamo istu pesmu. Chudan neki osecaj.

Neki ljudi su bili totalno kul. Rikarda koja je isto u Lodzu, samo na politehnichkom, Grk koji mi je rekao da je iz Makedonije pa sam ja pochela da pricham na srpskom a onda je on rekao da sam omashila Makedoniju. Bilo je i par kompletnih budala. Neki Tunizhani koji su se drali kao da njima neko dere kozhu sa ledja. Njih je vecina ljudi ignorisala. Neki ljudi su fantastichno igrali, tipa neki dechko iz Turske. Izgleda ima neshto u tim Turskim genima.

Aneta je vecinu vecheri provela sa Barberijem, dechkom sa Malte koji je opauchen po faci veche pre. Marta je izmenjala par partnera na podijumu pre nego shto je nestala u nepoznatom pravcu sa nekim Poljakom. Ne znamo mu ime, ujutru se samo kezhechila i nije htela da nam izlozhi sochne detalje, pored sveg nasheg insistiranja. Alis i ja smo cirkulisale svuda, prichale sa svima. Prichala sam na shpanskom s nekim dechkom koji nije mogao da veruje da nisam uzimala chasove. Posle nek mi neko kazhe da se buljenje u Kasandru nije isplatilo! Kontantno je neko neshto provaljivao i ja sam bukvalno mislila da cu umreti od smeha, ali bukvalno. I za neverovati, sve je proshlo bez ijednog incidenta. Kulturan svet.

Alis je spakovala jednu od chashica za shutere u torbu. Pitah je zashto, kazhe Dina joj je rekla da joj donese neki poklon i onda kad je Nil, koji je isto ishao u Gdanjsk pogledao chudno viknula je: I am not made of money! I can't buy her gifts! This will do!

U neko doba smo se posle neuspeshne misije trazhenja Marte, Aneta, Alis i ja, zajedno sa Portugalcem - Tijegom i Barberijem vratili u dom. I onda smo shvatili da smo bash gladni a da nemamo dovoljno pizza i da bi trebalo da idemo redom od sobe do sobe i maznemo par komada. Tijego je naravno odmah predlozhio da prvo ispraznimo frizhider nekim Shpancima koji su bili malo nizhe u istom hodnicku. Kazhe, mnogo voli svoje komshije. Na njihovu nesrecu vrata su im bila otkljuchana. Napisali smo muchas grasias na praznim kutijama posle dobrog obroka i krenuli da ih vratimo u frizhider. Medjutim jedan od Shpanaca se probudio i izvadio fotoaparat da slika nesretnike koji mu ronjaju po frizhideru. Sva sreca pa je bio u krevetu i nije mogao da ustane dovoljno brzo i bio je poprilichno utrebljen od cuge, pa smo zdimili na vreme. I onda nam se jelo neshto slatko. U celom domu, niko zhivi nishta fino nije imao, a da je zaboravio da zakljucha vrata od sobe. Onda smo uzeli chokoladice iz aparata sa prizemlja.

Spavala sam nekih pola sata, ako se to mozhe nazvati spavanjem, doruchkovala i onda smo ishli u obilazak Gdanjska. Totalno drugi utisak. Stari deo je prelep. Uzane, duguljaste zgrade od 5, 6 spratova sa shpicastim krovovima u chudnim bojama. Kamene ulice. Prelepa fontana u centru. 300 miliona stepeni napolju je jedina stvar koja je kvarila dozhivljaj jer smo se topili posvuda.

Grad je stvarno prelep. Pored mora, pored reke. Vidi se da su Nemci ostavili svoj pechat jer je totalno drugachiji od svega shto sam videla u Poljskoj. Kada otkuca pun sat, iz velikog tornja se chuje neka blesava muzikica. Skroz je kao u crtanom filmu. Imala sam osecaj da su sve kuce koje su braon od chokolade a ove ostale u bojama od nekih bombona. Shetkali smo se, bili u par muzeja, ja sam pojela dzinovski vafl sa prelivom od jagoda i shlagom, umusavila se od glave do pete... prelep dan.

Posle smo napravili ogroman roshtilj, za sve. Sedeli za ogromnim stolovima, gushili se u hrani i smejali glupostima od prethodne vecheri, preprichavali onima koji se ne secaju shta su radili.

Bilo je jako chudno kad smo krenuli svako na svoj voz. Chak sam se i izgrlila sa nekim ljudima iako ih znam samo dva dana. I svi su bili tuzhni shto idemo, ali i dalje srecni shto smo se upoznali... Za dva vikenda cemo mozda napraviti reprizu u Krakovu, izgleda se tako neshto sprema. To bi bilo apsolutno savrsheno!!!

Marta i Aneta su ostale dan duzhe jer danas nisu morale da rade, a Alis i ja smo sa ostalima iz Lodza uhvatile voz. Opet smo imali problem sa kartama. A ovoga puta je karte kupila neka Poljkinja, totalni debil. Rekoshe nam da ce nam refundirati pare, da treba da kupimo novu kartu. Niko mi nishta nije refundirao. Skrnavci.

U vozu je prekoputa mene sedela kaludjerica. U plavoj odori, debeloj plavoj odori. Prva misao mi je bila, ju garant prokuvava pod tim cebetom. Alis mi je kasnije rekla da je njoj prva misao bila: Shit, now I can't swear. Kaludjerica je s neodobravanjem gledala unaokolo u devojke koje su bile u minjaturnim shorcevima jer je u vozu bilo bukvalno 50 stepeni. A onda je pogledala u mene. S obzirom da sam uspela da umuzgavim sve shto sam ponela, ja sam kuci putovala u farkama i majci, pokrivena od glave do pete. Nasmeshila mi se. Pomislih eto fino, posle pakla u ovom vozu, makar cu ici u raj, nekad.

Tek kad sam pazhljivo pogledala svoju kartu u dokolici, jer je put opet trajao 8 sati, shvatila sam da voz ne ide do Fabrichne. Ide do Kaliske, koja je na drugom kraju grada. Moje jadne noge se ukochile od same pomisli da cu morati da teglim stvari i hodam sat vremena preko celog Lodza da bi doshla do kreveta. Da se odushevish.

Kad smo konachno, posle presedanja i maltretiranja sa svim kondukterima, pristigli u Lodz, Alis i ja smo uzele Jasninu kartu grada i pokushale da skapiramo najkraci put. Onda smo skontale da mozda josh uvek idu nocni busevi i otishle na stanicu u varijanti shta god da dodje sedamo pa cemo videti gde nas odvede. Paralelno sa busom staju i travaji ali je ta linija odeljena ogromnom ogradom i do njih se stizhe podzemnom ili nekim polusrushenim stepenicama. Prvo smo stale na jednu stranu, busevi idu na desno svi sa te stanice. Prosao je jedan tramvaj, a mislile smo da ne idu vishe. Onda smo preskochile ogradu i chekale tramvaj. Onda je proshao bus. Popele stepenicama, zamalo izginule i chekale bus sa druge strane, proshao je josh jedan tramvaj i tako jedno 80 puta. Noge su mi totalno modre od preskakanja glupe ograde i pentranja po polusrushenim stepenicama.

Sat vremena kasnije, posle vozhnje u tramvaju sa nekim skinhedsima koji su pili i pushili, prolaska kroz neki deo grada koji je sigurna sam red district i pokushaja da kupimo neshto na pumpi u blizini doma gde je radnica eto tako odluchila da uzme sebi 20 minuta pauze bash u tom trenutku, dovukla sam se kuci, srushila na krevet i bukvalno onesvestila iste sekude.

Na svu srecu danas nishta nisam radila na poslu, a josh sam i dobila slobodan dan sutra! I onda su mi josh javili da mi je plata ponovo povecana i da ce mi refundirati sve shto su mi oporezovali! To je bio znak da zasluzhujem i neshto savrsheno za ruchak pa sam skuvala shkampe u slatko-kiselom sosu i napravila kolach, za sve. Kupila flashu vocnog vina, ne nekog skrnavog nego pravog lepog vina i ubacila ga u frizhider za vecherashnju Vratili-mi-pare zhurku.

Teshko mi je josh uvek da obradim sve podatke od ovog vikenda. Desilo se toliko toga da nisam u stanju ni svega u sekundi da se setim. Tako mi samo sklizne neka misao u glavu i setim se nechega, i odvalim os smeha. Genijalan vikend. Jedan od najboljih provoda ikada, definitivno. Mislim da sad zasluzhujem jedno veliko parche kolacha i chashu vina. I neku dobru mjuzu, kuliranje pre nego shto se svi skupe. Obozhavam ovaj osecaj u stomaku. Kad je nekako sve ok.

timeloop

Ja nemam pojma kad je stiglo da prodje chetiri dana. Meni deluje kao da je nedelja bila juche. Znam da je chetvrtak samo zato shto sam za danas uzela kljucheve od chudne prostorije na minus jedinici gde je vesh mashina. I sutra idem u Gdanjsk. Shto znachi da je sutra petak. Shto znachi da danas moram da idem do grada da kupim neshto crveno da obuchem zbog nekog Red party-ja u Gdanjsku... Pishe da chak ako neko zheli mozhe da ofarba lice u crveno. Najbolje da samo sve na ulazu poliju kantom crvene farbe i ta-na!

Nije bilo neta na poslu, neta u domu je bilo na preskoke, a neshto mi nije previshe nedostajao. Ni net, ni mobilni telefon koji vishe skoro uopshte i ne nosim sa sobom. Svi koji mi trebaju ovde, uglavnom su uvek samnom ako se negde ide. Ne gubi se niko, pa da moramo da se trazhimo, a i put do kuce znam. Odmor od kojekakvih elektronskih dzidzabidza, uopshte nije losha stvar.

U ponedeljak sam ponovo od poda do plafona izribala sobu i naprskala je svim mogucim dezinfekcionim sredstvima. Imamo i bubashvabe. To je novost. Dodju i malo se proshetaju. Lupkaju svojim nogicama po podu, imam osecaj da ih stalno chujem. Verovatno haluciniram, ali juche mi se uchinilo da je nekoliko promilelo po krevetu. Mislila sam da cu umreti. Sreca pa sam bila previshe umorna da bi se pomerila, vrishtala i izbacila dushek kroz prozor. Posle napada higijene, upalila sam par miliona mirishljavih sveca koje sam kupila u Real-u i koje mirishu na bobichasto voce, da sobica prestane da mirishe kao operaciona sala. Kupila dve nove chokolade koje josh uvek nisam probala, paket piva i sirup od vishnje koji se dodaje pivu da postane vockasto. Red's je i dalje lepshi, ali i dalje i mnogo mnogo skuplji, a treba malo da povedem rachuna o lovi, posebno ako planiram da odem u taj Berlin. A ne planiram neshto posebno, samo zhelim da i ta opcija ostane otvorena. Doshle Alis i Dina i posle svratio Admin koji je morao da slusha nashe kritichne zhenske priche o dupetima poznatih glumaca. Mal' se ugushio nije. Posebno od Alisinih komentara. Ona bukvalno nema dlake na jeziku. A onda smo je nauchili par psovki. Da, u ovoj zemlji ne smesh psovati srpski, jer iako su generalno tutumraci za sve jezika osim Poljskog srpske psovke itekako razumeju, ama bash svaku. Ono shto ne razumeju su nashe divne kletve tipa "dabogda te mama u Neretvi kukom trazhila" i tome slichno. Tako da cu morati da se preshaltam na takve stvari, posebno na poslu gde imam obichaj da od srca neshto fino opsujem.

U utorak me u neko doba probudila kisha koja je tutnjila o prozor. U sobi je konachno bilo prijatno, shto znachi manje od 40 stepeni. Zhiveti na sunchanoj strani doma koji nema klime u sobama i nije bash zabavno. Alis je dotrchala do mene umotana u cebe pa smo pile kapucino i jele ostatke kolacha od prethodne vecheri, koji je inache neverovatan ako se jede sa tiramisu sladoledom. To su Alisine fore. Ona kazhe da je sve dobro i ukusno sa tiramisu sladoledom. Skroz je u pravu. Prestala je kisha, granulo sunce i u roku od sat vremena betoni su kao sundjer upili barice, pa smo se proshetale do Piotrkowske na ruchak i da gledamo cipele. Konachno sam pokupila i pismo iz poshte i sada imam i poljsko-srpski rechnik. Isprobala sam ga u poshti ali bakuta iza stakla nije delovala kao da me ishta razume. Mozda ona ne zna dobro Poljski, vishe me slabo shta zachudi.

Uveche smo imali taj neki kao sastanak u vezi plata koje bi trebale da nam legnu do kraja sledece nedelje. Popunjavali silne neke papire za porez koji izgleda moramo da placamo i negodovali. Prvo nam smanje plate onda nam lupe porez. Izmedju ostalog trebao je da se unese neki lichni poreski broj. Odakle meni zaboga lichni poreski broj? Ja ne znam ni gde se uplacuje rachun za struju i telefon. Kod mene u kuci jedini dodir sa rachunima i birokratijom imam u toku prenosa koverti od sanducheta do tate. I onda rachuni, shto se mene tiche, magichno nestaju. Sad moram da se bavim i tim glupostima. Makar sad znam da kad ti neko kazhe kolika ce ti plata biti to nema veze sa zhivotom.

Poshto su Atul i Dejvid bili divni kao i obichno i ishtampali sve papire koji su nam bili potrebni za sve nas, Alis i ja smo odluchile da ih chastimo nechim. Odvela sam je u poslasticharnicu koja je zasluzhna za chinjenicu da sam prezhivela prvu nedelju, sama u Poljskoj, i kupile smo chetiri ogromna chokoladna kolacha. I dobro je shto smo kupile toliko jer nas je na kraju bilo osmoro pa je svako dobio po pola. Aneta i Marta su se zbog kishe vratile ranije sa terenskih, a u dom 5 stigla je i Natalija iz Kolumbije. Ona je toliki pogub da to svet video nije. Juche smo je u Manufakturi chekale jedno sat vremena da se pojavi, da je ne ostavljamo samu jer Boga pitaj kako bi se dovukla do doma takva izgubljena. Onda se konachno dogegala sva rashchupana kao da je bila u kavezu sa razjarenim medvedima, a ne u shopingu i apsolutno nije odregovala na chinjenicu da smo Aneta, Marta i ja pustile korenje na ulazu.

Mislila sam da cu posle kolacha i svih Dejvidovih pricha o udobnosti pishanja kad nosish kilt od kojih su me boleli svi trbushni mishici samo da dopuzim do kreveta i umrem, ali ne. Admin, Pjotr i Anja, Pjotrova devojka su me pokupili da idemo da kupimo cuge i grickalica i raspadnemo se negde. I bogme jesmo se raspali do sedam ujutru. Rekordno nespavanje.

Vishe me niko ne zove Jovana. Poljski nadimak za moje ime je Asija, koje se izgovara sa mekim sh umesto s. I tako me sad svi zovu. I ja sam pochela da se odazivam. Ovde slabo chije pravo ime znam jer bukvalno svi imaju te tepajuce nadimke. Ako planiram da budem infiltrirani lokalac treba i na to da se navikavam. Uostalom moj nadimak zvuchi previshe slatko da bi mi smetao. Svakako sladje od svih koje su mi ljudi pokushali prikachiti kod kuce.

Doshla sam do sobe, pogledala na sat i shvatila da od mog spavanja nema nishta. Prevrtala se malo po krevetu kao razhnjic, poshto mi je sunce przhilo u glavu i otishla na posao. Nije bilo neta, nije bilo profesora, nije bilo skoro nikoga u zgradi osim plave kovrdzave zhene koja se i ovaj put ljubazno javila i nasmejala. Portir vec zna koji kljuch treba da mi da, kazhe mi par rechi na Poljskom, ja klimam glavom i kazhem dovidjenja, shto je takodje jedna od retkih rechi koje ovi Poljaci kapiraju. A kazhu kao nije pravedno shto ja njih razumem, a oni mene ne. To je zato shto se ja trudim jer sam ja ta koja ovde treba da se prilagodjava, a ne obratno.

Bila sam i kod frizera. Odvela me Gosia. Odvezao nas je njen tata koji je jedan mirni i fini chikica sede kose, profesor matematike ovde na faksu. Dugo nas je chekao u kolima i podsetio me na mog tatu koji jadnichak uvek tako cheka nas ostale da zavrshimo sve moguce poslove. Sad mi je kosa neke chudne boje. Admin mi je rekao kako se ta boja zove na poljskom, po boji kore nekog chudnog drveta ali ja sam zaboravila. Mislim da je neshto kao abonos, jer sam tamno tamno braon ali se boja nekako preliva na jarko crveno, posebno na suncu. I bash sam srecna, lichim na sebe i kosa mi lepo mirishe.

Ostatak dana sam provela u uzasno neprijatnoj prepisci sa ljudima iz IAESTEa, uz kapucino i djumbir-ljude kolachice, pljujuci po debilima zajedno sa Alis koja je takodje sedela za svojim laptopom u istom sosu. Ispostavilo se da je IAESTE Poljska, koji je kao neki glavni ovde djavo, prosledio Alisin mail ovim debilima ovde na koje se ona u tom istom mailu zhalila. Ustvari ona se ni priblizhno nije zhalila toliko koliko bi trebalo posle svega shto su nam priredili. I ja sam chak mislila da je taj mail preblag josh tada kada ga je poslala. I umesto da na mail odgovore Alis, i pokushaju da nam reshe situaciju, oni su ga samo forvardovali gosn Perverznjaku i njegovoj gospodji. A onda su nam oni josh zaseli na kichmu. Kao da nije dovoljno shto delimo kucu sa bubashvabama, placamo poreze i skidaju nam pare od plate, pored potpisanog ugovora, nego su josh njih dvoje dali sebi za pravo da za sve to okrive upravo nas! Da mi je neko od njih bio u blizini ne bi mogla chak ni da ih zadavim jer su mi se ruke tresle jedno pola sata, a onda sam pochela da umirem od nekog histerichnog smeha. Bezobrazni i nepristojni mailovi. A opet, ja nemam nameru da se spushtam na taj nivo i prepirem s njima kao sa stokom kakva jesu, nego sam se iz petinih zhila trudila da budem ozbiljna i kulturna ali pritom odbranim sebe a i jadnu Alis na koju se okomili josh vishe nego na nas ostale. Na kraju su joj chak i napisali da ne zhele da budu u njenom prisustvu na Inernacionalnoj vecheri koja se odrzhava danas, da im gospodi ne bi bilo prijatno, sem ako ona ne napishe mail IAESTEu Poljska, gde ce otprilike da kazhe "E ja sam se samo shalila za sve ono iz predhodnog maila, ovde je sve super". Ne dolazi u obzir da ona ostane u sobi, a da mi svi odemo. Nek razmisle oni josh jednom.

Na svu srecu u neko doba sam izashla na vazduh sa Adminom, a posle se pridruzhila i Aneta pa smo se smejali razvoju situacije u vezi bubashvaba. Ako nam skinu josh malo od plate od smejanja na rachun buba moracemo se preshaltati na konzumiranje istih zbog za zhivot neophodnih proteina.

Danas dakle, kada zavrshim sa poslom, treba da operem sav vesh, odem do radnje i kupim neshto crveno i kupim kupaci i mozda i neku hranu i isplaniram put u Gdanjsk poshto ne verujem da ce se iko drugi time pozabaviti. Trazila sam slobodan dan sutra i gospodin Kobasica koji se konachno dovukao na posao je rekao da nema problema, verovatno zato shto se ni on sutra nece pojaviti. Zivo me zanima kako ce da ispadne ovo Ineternacionalno veche. Pitam se da li da ponesem koji bubashvabu iz sobe za sluchaj da bude dosadno da pokazhem "dobrochiniteljima" iz IAESTEa pa da chujem shta onda imaju da kazhu na to kako mi ne valjamo.

Mislim da je vreme za jednu finu nes bez mleka, da konachno otvorim ochi do kraja. Prelepo je vreme, nece danas nishta ici komplikovano, deluje kao previshe dobar dan za tako neshto.