Nadam se da su momci ostavili otvorena prva vrata. Kod njih je frizhider. Kod njih je moja hrana! Ne budem li uskoro neshto lepo stavila u moj tuzhni zheludac, oticicu do Arapina-manijaka i uzeti one odvrashtine iz njegovog frizhidera. Da, toliko sam ochajna.
Nemam pojma kako sam jutros doshla na posao. Kojim silama. Legla sam u pola 6. Vec je bilo 200 miliona stepeni u sobi. A ja imam samo jorgan. I prljavo, prljavo cebe. Naravno, uopshte nisam spavala, samo sam se prevrtala. Kao razhnjic za komarce, koji su me neumorno ujedali. Gamad.
Gledam u sat i chini mi se da shto duzhe to radim vreme sve sporije prolazi. Profa opet nije tu. Treba da prodje josh tri sata, i onda cu da se zashtekam u mali restoran na prizemlju doma, gde je chisto i lepo i mislim da ima klima i da se najedem chega god, samo da je toplo i da ima u sebi nekih mrtvih zhivotinja. I onda da spavam. Da spavam do vecheras, dok se ne pojave ljudi koji dolaze na zhurku, u mojoj sobi, naravno. Zashto, o zashto!
Sinoc sam posle posla napravila sebi dzinovsku salatu sa tunom. Nisam stigla da spavam jer je pochela promenada kuvarica. Aneta i ja imamo shporet. Momci imaju frizhider. Alis i Dina imaju otvarach za konzerve i peglu. Kao neka vrlo izvitoperena multinacionalna porodica. A bio mi je neohodan odmor.
Dina ima vodich kroz Lodz. Knjizhicu sa opisanim stvarima koje treba videti i mapom gde su iste oznachene. Juche smo, bukvalno, polovinu ovog dzinovskog grada prepeshachili. Uopshte nismo koristili tramvaje ni buseve. Divne tramvaje, i buseve.
(Chujem svoja creva kako zapomazhu)
Bila je fina shetnjica. Shetnjetina, ustvari. Valjda sam sagorela neshto od unetih chokolada u poslednja tri dana. Otkrili smo neke Poljske. I to je jako, jako loshe. Vishe uopshte necu da zalazim u taj deo Tesco-a. Jao, kako mi se samo pije jogurt! Videli smo juche najstariju kucu u Lodzu. Ima svoj park, ogromna je i prelepa ali kao i vecina drugih stvari napushtena i zapushtena. Ne znam kako im nije zhao da puste da se stvari tako raspadaju. Kuca ima one ogromne prozore, previsoke plafone i bela je. U svom tom zelenilu, i pored chinjenice da je niko ne chuva, i dalje bljeshti. Bash bih volela da imam kucu sa tako velikim prozorima i previsokim plafonima, dodushe mnogo manju od te, jer bi me mrzelo da toliko usisavam.
Niz ulicu se nalazi stara fabrika. Ogromna, crvena. Precrvena chak. Kao shto pishe u vodichu, lichi na neki srednjevekovni zamak. Negde su ljudi gradili zamkove, Poljaci su gradili fabrike. A onda ih pustili da potpuno propadnu i da im najuspeshnija privredna grana bude prostitucija. Stvarno izgleda zapanjujuce. Mogu da zamislim kako je nekad vrvelo od ljudi. Sad je pomalo tuzhno. Prekoputa je malo naselje, ranije je sluzhilo za radnike koji su radili u toj fabrici i njihove porodice, sada je obichno naselje. Kuce su skroz crne. S obzirom da su prekoputa zgrade koja isijava crveno, deluju josh crnje i sablasno. Chuje se da u njima ima ljudi i mirishu ruchkovi ali deluje dosta depresivno i tmurno, sigurna sam da nije tako bilo ranije. Josh malo niz ulicu i naishili smo na staru vatrogasnu stanicu. Sada je preuredjena i idalje je koriste. Jednako je crvena kao fabrika, samo druga nijansa. Nije iz istog perioda.
Proshli smo kroz stare delove Lodza. Alis nije mogla da veruje u kakavim kucama ljudi zaista zhive. Neke su u stanju obrushavanja. A sve su prelepe. Sve imaju po sebi prelepe detalje, stubove, isklesane andjele ili share. Mnoge terase su se srushile pa izgleda jako chudno shto tako na sred zgrade samo stoje vrata. Vecina zgrada je napravljena od nekog kamena koji kao da je upio sav smog ovoga sveta. Mislim da svima treba malo popravki, malo ribanja i farbe tu i tamo i ponovo bi zablistala. Prevelika ce biti shteta ako puste da se zgrade srushe.
Kad su svi pocheli da kukaju kako ih bole noge i ujedaju komarci skrenuli smo u ulicu za koju smo procenili da bi nas mogla odvesti do nekog poznatog mesta. Sa desne strane su zgrade. Iz nekih 80ih. Oni ogavni blokovi zgrada. Kockasti stanovi, sve pod pravim uglom. Komunizam. Ali sve je u nenormalno drechavim bojama. Roza, tirkizna, sherpa-plava, trava-zelena, zaslepljujuce zhuta. I sve te boje su uzasno ukomponovane i smiksane u neshto shto me najvishe podseca na one ogavne okrugle preslatke zhvake koje su se prodavale u nizovima, iz doba hiperinflacije, zubolomke. No, taj prizor mi je svakako vishe prijao od onoga shto sam dobila servirano sa leve strane ulice.
Selo patuljaka. Gomila minijaturnih kucica. Sa minijaturnim bashtama. Sve malo. Cele kuce su moje visine, a sve ostalo je nishe od mog struke. Ergo, van moje kontrole i zastrashujuce. Moja najgora nocna mora. Svet se smanjio, svi su midziti a ja sam kao Guliver. Izgleda kao da je neko samo promenio font nekom seocetu i bacio ga tu gde ni po kojem kriterijumu ne pripada. Alis kazhe da su to sigurno samo bashte koje normalni ljudi, normalne visine iznajmljuju da mogu u gradu da gaje svoje povrce. Verovatno je upravu ali chak i dok je to govorila, paralelno u mojoj glavi, videla sam gomilu midzita kako skakucu po svojim bashtama i svojim grozomornim malim rukama beru jagode i paradajiz. Smeju se, onako piskavo midzitski. Mahinalno sam pochela da hodam sa blago savijenim kolenima, ne bi li se nekako uklopila u tu prechudnu okolinu. Mnogo bi se prijatnije osecala da smo naishli na selo Ajfelovih toranja.
Vratili smo se u neko doba poprilichno mrtvosani. Mislila sam da cu da legnem da spavam. A onda je doshao Admin po mene. Kao na kratko, da otpadamo. Da. Na kratko. Do pola 6, na kratko. Bukvalno moram da drzhim jednom rukom glavu da mi ne bi skliznula sa ramena. Danas gravitacija ne radi u moju korist. A josh treba da se odvuchem do Pomorske 115 i pokupim pismo koje mi je stiglo. Ne znam shto nisu mogli samo da mi ga donesu u dom. Kad su vec morali da dodju da mi donesu papir na kome pishe gde treba pismo da pokupim. Ne razumem. Komplikatori. Napolju naravno ima 40 stepeni, a ja kad izadjem iz ove zagushljive prostorije bice 50. Nadam se da je Pomorska blizu i da je taj broj 115 prva zgrada na koju cu nabasati. Kako da ne.
Нема коментара:
Постави коментар