Vreme leti. To jako chesto chujem da kazhu ljudi. To chak i ja chesto kazhem, ali sada to bash i osecam. To je jedan od pokazatelja da su stvari dobro. Pored opshteprisutnog osmeha i bola u trbushnjacima.
Neverovatan zalazak sunca sinoc. Sa prozora se vidi jedna od najvecih crkava u Lodju. Ona u koju idem sa Alis. Osvetljena je ali ne onako pretenciozno kao nesretna Duga i fontana u Porti. A iza nje su roze, ljubichaste i tamnoplave prugice i neki chudni vrtlog skoro crnih oblaka. Izgleda da je priroda odluchila da se oproba u photoshopu.
Josh jedan od pokazatelja da je dobro je kad se pojave chudni trnci u nogama. Od hodanja. Ni jedan polozaj istih nije preterano udoban. Bole me stopala, i listovi i kolena. I osecam se odlichno.
Umesto nes u sholji je ponekad Knor supa. Mirishe odlichno. Poshto se puno ljudi iselilo iz doma zbog raspusta youtube pichi kao lud pa mogu da slusham muziku a da ne moram da chekam pola sata da izbaferuje.
Liftovi su puni kofera i rumenih roditelja koji vuku stvari svojih akademskih potomaka kucama. Potomci su uglavnom mamurni jer svako pred iseljenje napravi neku zhurku. I pored toga dom nije tishi nego obichno. Moja soba jeste jer je jutros Aneta otishla na neku terensku nastavu ili tako neshto u neku shumu ili jezero ili... nemam pojma. Uglavnom, znam da se vraca u sredu, a danas je ponedeljak a sutra imam slobodan dan, kako me upravo obavestio gospodin Danas-josh-gore-mirishem-nego-inache. Ceo jedan dan uslovno recheno apsolutnog mira i tishine. Mislim da ce mi to bash prijati, posebno posle prethodne nenormalne nedelje.
U subotu smo otishli u Varshavu. Jedan voz, mala shetnja, medjugradski i to je to. Prestonica. S malom vishnjom na shlagu. Incidentom sa debilom koji pregleda karte u vozu. Dok su nashi ljudi koji prodaju i pregledaju karte u vozovima lepo skrnavi, dash im pare i idesh gde hoces, Poljaci su samo skrnavi. Prodali su nam na stanici karte sa popustom na ISIC, kao shto lepo pishe na sajtu, a onda je debil u vozu rekao kako imamo loshe ISIC kartice i nemamo dobre karte i moramo da kupimo nove karte. Ja sam se raspravljala sa njim jedno 20 minuta. Loshe ISIC karte po njemu znache ne-Poljske ISIC karte. Skrenula sam mu pazhnju na to da prvo slovo imena tih kartica znachi INTERNATIONAL, i da bi se kartice zvale PSIC da su namenjene samo poljacima. I da me pritom boli uvo, chak i da je upravu, na stanici su nam prodali karte na te iste kartice. I imamo karte, i nemamo nameru da dajemo 40 zlota za nove karte, bez popusta. Uzasno neprofesionalno i bezobrazno, pritom on se ponashao kao da je sve to nasha krivica. Nisam ja sama sebi prodala tu kartu. I onda smo tako urlali dok nije pristao da svi doplatimo samo po dva zlota do nekog kao popusta koji nije ISIC nego Bog zna sta i da nas ostavi na miru da odspavamo do Varshave jer nas cheka dug dan a on je samo debil.
Stigle u Varshavu, malchice iznervirane. Bacile stvari u hostel koji je skroz jedno fino mesto, skoro u samom centru grada. I onda smo shetale. Nas pet. Zhenski deo. Mushki je ostao u Lodzu da bulje u Svetsko. Nekada ih stvarno ne kapiram. Kao da televizora nema i u Varshavi. No, kazhu imaju svoju rutinu ispijanja piva i gledanja fudbala, sta god to bilo.
Dina je imala josh jednu od korisnih knjizhica sa ubelezhenim mestima koje treba videti, mapom i instrukcijama koje je u istu dopisala njena shefica koja je izgleda neka dusha od choveka. Varshava je skroz drugachija od Lodza. Zgrade koje okruzhuju stari centar grada su ustvari ogromni sivi oblakoderi u koje je teshko gledati duzhe od pet sekundi po sunchanom danu jer su oribani do granice nebulozne perfekcije i sijaju kao nenormalni. Neki su u skroz chudnim oblicima. Jedan naprimer izgleda kao da mu je neko veoma veliki deo odgrizao. To je neki chudan pokushaj Poljaka da deluju kao sav normalan svet. Mi makar vrlo dobro znamo da je to sa mentalitetom Slovena, a onda komunizmom da zachini, potpuno nemoguca misija. Biti normalan, tj. Te zgrade deluju kao neshto shto su podigli eto da bi bili deo evropske unije, a unutar njih sakrili ono shto stvarno jesu.
U unutrashnjem krugu skroz je drugachije. Lichi na nash centar. Stare zgrade od maksimalno 4 sprata, sredjenih fasada, ushminkane, sa kaficima i radnjama na prizemlju. Svaki kafic prepun ljudi. I bash kao i kod nas neki chak i ne razgovaraju medjusobno nego samo zveraju unaokolo. Odabrale smo predobar dan za obilazak. Sunce je przhilo taman onako fino da omami, a duvao je i onaj fini rashladjujuci povetarac koji te odrzhava budnim. U centru se odrzhavao neki sajam vina, hrane i raznih rukotvorina. Mali shtandovi prepuni vina, pored svakog sto prepun ljudi koji isto degustiraju. Malo nizhe gomila dzidzabidza, nakita, kapa, shalova, stoljnjaka... I na kraju naravno hrana. Chudni sirevi, razna piva raznih ukusa, domace shunkice chiji miris dominira donjom stranom ulice. Josh vishe u unutrashnjosti centralnog Varshavskog prstena nalazi se predsednikova palata, sada sa zastavom na pola koplja, ispred koje je sablasno veliki drveni krst, velika slika predsednika i njegove zhene i svece, milioni sveca i buketa i malih slichica svetaca.
Ispred predsednikove palate okupio se roj novinara zbog izbora koji su se odrzhavali u nedelju. Tri kandidata iz predhodnog kruga, kako chujem sve sami kreteni. To mi zvuchi bash poznato. Svi kazhu, glasace za najmanje zlo. Zvuchi previshe poznato. Od njih trojice jedan izgleda kao kompletni debil chak i na plakatima. On je zli brat blizanac preminulog predsednika koji sada zheli da zazuzme tron. U predizbornoj kampanji obecao je Poljacima neku nenormalnu vojsku, da shtiti njihovu katolichku decu. Shovinista i kreten. Moram danas proveriti kako se to zavrshilo.
Ispred palate smo seli na klupicu koja je prepuna dugmica koje kad pritisnesh iz klupice se chuje Shopenova muzika. Bash lep detalj. Prishao nam je neki beskucnik. Seda kosa, miris alkohola izbija iz svake pore i preko grudi velikim crvenim slovima pishe Srbija. Nishta nije rekao, tako da ne znam da li samo voli da nosi tu majcu ili je neshto drugo po sredi.
Uplatile smo obilazak zamka bash u samom samcijatom sredishtu. Ceo zamak je rekonstruisan posle bombardovanja iz Drugog svetskog. Bio je sravnjen sa zemljom, slike te scene su jezive. A zamak je prelep. Svaka soba je tematska, sa puno zlata i ogromnim lusterima.
Poshto je bila subota, prelep dan, morale smo da upadnemo na nekih desetak venchanja da bi videle unutrashnjost crkava kojih ima mali milion. Sve su medjutim vrlo slichne. Razlikuje se jedino ona u kojoj je Shopenovo srce. Ona je neshto ukrashenija od ostalih koje su uglavnom golih, belih zidova. Dina je shkljocala mladencima u facu, ja sam se drzhala po strani i samo bacila pogled na svaku. Nekako mislim da nije bash lepo da ti ljudi shkljocaju u facu kao da si neki eksponat.
U jednoj od bezbroj uskih starih ulichica u centru, gde zgrade izgledaju kao da su iz neke bajke, sharene i ukrashene ali sa ukusom, ne ogavno pastelno, nashle smo starinsku pijerogijarnicu. Pijerogi. Rusko-poljci specijalitet. Lichi najvishe na pancerote. Testo, sa razlichitim nadevima, koje se kuva, przhi ili peche u rerni. Poshto sam vec probala kuvane i przhene u Lodzu, i bila odushevljena ukusima, u Varshavi sam probala pechene. Najlepshe su mi pechene, punjene mocarelom, chedarom, paradajizom i semenkama bundeve.
Posle josh par sati shetnje i jedne kafe u coffie heaven-u vratile smo se u hostel i zevzechile do nekog doba. Nisam mogla da zaspim. Ne znam da li zbog umora, srece ili chinjenice da mi je bilo jako chudno kako sam eto jednog dana sedela kod svoje kuce a drugog sam u nekom hostelu u Varshavi, a imam osecaj da je izmedju ta dva dogadjaja bilo vremena samo za jedan treptaj.
Nedelju smo rezrevisale za ratni muzej. Potpuno interaktivni, atipichni muzej. Ni malo dosadan, ni naporan. Iz zidova se mogu izvlachiti razlichite fiokice koje su osvetljene, dok je ceo mesto poput nekog mrachnog hangara. U fiokama su informacije o raznim ljudima koji su uchestvovali u ratu. Kratki filmovi i intervjui sa prezhivelima, secene iz logora, gomila shokantnih scena, slika i pricha. Ceo rat. Na zidovima se nalazi pamfleti, hronoloshki poredjani sa datumima. Izgledaju kao kalendar i na svakom pishe shta se desilo u datom mesecu u toku rata. Razne sobe. Jedna potpuno crvena, posvecena Crvenoj armiji. Karikature Staljina koji srpom gushi Poljaka dok mu kao nogom skida okove sa svastikama. Crna soba, slike masovnih grobnica. Soba posvecena deci koja su uchestvovala u ratu. Na jednom od zidova iza debelog stakla slika mrshavog, majushnog dechaka koji lezi u kovchegu, okruzhen cvecem. Imao je 13 godina i bio poshtar u toku rata. Sam se prijavio. Sachuvana je koshulja koju je nosio dana kada ga je neki nemachki vojnik smrtno ranio. Na majci je rupa od metka, a ona sama je sicushna.
Mislim da neke scene iz tog muzeja necu nikad zaboraviti. Mislim da je to jedan od najboljih muzeja u kojima sam ikada bila. Ako ne i najbolji.
Svima nam je bilo potrebno da se malo razmrdamo i podignemo raspolozhenje pa smo nastavile shetnju i posle otishle u kineski. Dina je insistirala da ostanemo josh ali kisha je pochela da pada, a i mi smo pocheli da padamo na nos. Ona je bila previshe zhivchana da bi bila sa ljudima pa je otishla sama u nepoznatom pravcu. Mi smo se vratile na stanicu, pokupile stvari iz ormarica u kojem su bile zakljuchane, jedva nashle peron na dzinovskoj stanici koja je vishe lavirint nego stanica, i krenule nazad.
Kad smo stigle u Lodz i izashle iz voza, skoro jednoglasno smo udahnule, izdahnule i rekle, stigli smo kuci. Privremena i mozda prljava kuca, ali kuca. I volimo je.
Shvatila sam koliko sam zaista umorna dok sam vukla kese iz Tesco-a sa hranom za ovu nedelju. Nije bilo puno vremena za odmor jer je Anetu spopao neki tip iz doma koji ju je nashao na fejsu preko nekoga iz IAESTEa... Jedna od onih nebuloznih pricha zbog kojih pomislish da samo zheli tvoj bubreg. Ili oba bubrega ili tako neshto. Pitala me da idem s njom da se nadje s dotichnim u hodniku, i da popiju po pivo, da vidi shta hoce i shta se tu tachno deshava. Sprzhila sam jezik supom koju sam sasula u sebe da bi stigla na vreme da se upristojim poshto sam dva minuta pre toga mrtva umorna balavila po cvetnoj jastuchnici.
Tip je iz Nigerije, chudan je ali fin, ali ipak chudan. Ima neshto shto ne mogu tachno da provalim kod njega. Mislim da muva Anetu, zbog chega sam se ja osecala kao da im drzhim svecu, ali mi ona nije dala da mrdnem jer ima dechka i nece da ostaje sama sa nekim tamo tipom koga zna dva minuta. Nigerijac zivi na petom spratu, na kraju Adminovog hodnika tako da sam par puta proshla pored njegove sobe. Otvorena vrata, unutra mrkli mrak. Mislila sam da nije tu, ili ako jeste da je komiran, ili ima neko drushtvo ili Bog zna shta. A onda mi je stigla poruka sa sadrzhajem koji je tipa, ti si skroz luda, prolazis i ne javljash se, dugujesh mi pivo. Pokupila sam svoje red's pivo iz frizhidera i josh par nekih drugih ni priblizhno lepih i otishla da objasnim da nisam manijak i progonitelj koji prolazi ispred tudjih soba, nego sam ishla kod Nigerijca na kraju hodnika. Rekao je da nema Nigerijca na kraju hodnika, nego da sam jednostavno lujka i zezao me narednih sat vremena.
Inache Admin ima istu jako retku bolest kao i ja. Jetre nam nisu bash najnormalnije. S tim se radjash i to je nasledno. Njegov tata to ima, moj tata to ima. Verovatno ne bi trebali da pijemo pivo, ali smo se slozhili da je riknjavanje neizbezhan detalj i kucnuli limenkama, za zdravlje nashih jetri.
Opet sam spavala samo 3 sata jer sam navila sat da ustanem ranije, doruchkujem kao chovek i popijem kafu pre posla, da ne dolazim ovde kao zombi. Treba ponovo da se odvuchem do poshte i svratim do menjachnice. Mozda i do bankomata chisto da isprobam da li mi radi kreditna kartica koju sam izvadila pre polaska. Da, ja imam kreditnu karticu. Ja znam da to nije dobra ideja, moji roditelji znaju da to nije dobra ideja, ali to je jedini nachin da mi dobace josh kinte ako sve spiskam shto sam ponela, a zaista se trudim da do toga ne dodje.
Padala je kisha sinoc, neverovatno prijatno. Danas je opet sunchano i lepo za shetnju, jedva chekam da zavrshim s turom maltretiranja u Visual Basic-u i odem napolje, nadishem se vazduha i smislim shta cu da kuvam za ruchak jer ponovo chujem kako stomak negoduje. Deluje kao da ce biti dobar dan danas.
Нема коментара:
Постави коментар