Rupa u stomaku

Juche je bio dan kada se morala ochistiti soba. Bukvalno, morala. Toliko ljudi dnevno proshpacira kroz nju da se boja podnih obloga potpuno promenila od zadnjeg puta kad je oribano. Moja majka bi rekla da u toj sobi ne zhive ljudi nego svinje, da je pala atomska bomba ili neshto slichno, dok bi tata u njegovom stilu rekao da bi chak i mish polomio... hmmm jedan odredheni deo sebe, kad bi pokushao da protrchi kroz istu.

Dina je zaplenila sva sredstva za chishcenje. Ranije sam mislila da ponekad malo i cugne iz flashe varikine ali otkad je Dinki doshao stvari su jasne. Dina je u Poljskoj zbog Dinkija. Zato je bila toliko napeta i nervozna prve dve nedelje dok njega josh uvek nije bilo. Otkad je Dinki (jako volim da izgovaram ili kuckam njegovo ime) tu, ona se smeje, chak je ishla i u Gdanjsk sa njim, a sa nama nije htela, kao nema se para. Iako kao zvanichno se nishta ne deshava, mislimo da ce se Dinki i Dina venchati i imati gomilu Dinkijevaca.

Aneta je bash fino oribala spavacu i hodnik, ja sam dobila ha-moja sreca, kupatilo. I sad je sve prechisto i dezinfikovano jednim od Dininih manijachkih sredstava koje je kupila u "razbolecu se od poljskih bakterija" fazi.

Pre ribanja sedela sam u sobi i gledala neki polutugaljivi, tipichni "zhenski" film gde devojka vija tipa da se za njega uda. To me bacilo u poludepresiju. I to shto ona njega vija i to shto sam ja potroshila pola sata zhivota da to gledam i onda sam morala da odem do parka da malo trchim. Na moju nesrecu, mp3 mi je prazan, pa sam uzela Alisin ipod.

Na Alisinom ipod-u su takve pesme da bi Meca Dobric pozheleo da izvrshi samoubistvo. Bukvalno najtuzhnije pesme koje je mogla da nadje, izuzimajuci Lily Allen "Fuck you". Posle 20 puta slushanja toga na repeatu, samo sam pustila Alisinom ipod-u da radi shta god hoce na shuffle-u i sela na klupu.

Josh uvek se osecam poprilichno isto, dakle poprilichno nikako. Pritom je vreme sa savrshenog prohladnog pochelo neshto da prelazi u ogavno sparno. To me nikako ne odushevljava.

Uveche smo ishli u shisha (iliti nargila) bar, za Atulovo oproshtajno. To zvuchi kao da ga pratimo u vojsku, a ne na avion ali ne pada mi trenutno nishta bolje napamet. Naruchili double apple mint. Nemam pojma chemu double apple?! To je kao neka fora. Neka fora koju ja ne kapiram. Svi su bili omamljeni posle nekih dva sata dimljenja i trebao nam je vazduh pa smo se odshetali do Piotrkowske na kebab, ili pomfrit u mom sluchaju i onda polako peshke do kuce.

I onda umesto da legnem da spavam konachno jer smo se dogovorili da ustajemo u 6 da pratimo Atula, ne, ja otvorim laptop i prodju 3 sata. I onda se na jedvite jade jutros u 6 odlepim s kreveta da odem da se pozdravim sa Atulom koga mozda nikada vishe necu videti u zhivotu. Iako, dogovorili smo se da idemo da jashemo slonove jedan vikend u Indiji. To "nikad vishe" to je jako strashna kombinacija rechi. Svaki put kad mi padne napamet kao da me neko udari u stomak i izbije mi sav vazduh.

Pritom, josh uvek imam onaj isti chudan osecaj, od juche. Mozda sam malo pobrljavila.

Pre trchanja i celog debakla sa ipod-om, otishla sam sa Alis do Tesco-a po "zdravlje". Nakupovala sam gomilu voca i povrca i upravo grickam jednu krushku. Kad je ovako grozno toplo nekako ne mogu da se nateram da stojim pored shporeta i sama sebi zagorchavam zhivot, i mnogo radje bi pojela neku salatu. Najradje bi ustvari pojela neku salatu koju ce mi neko drugi napraviti. I dalje me drzhi ideja da treba da kupim neke robove. Ili tako neshto. U domu su mi ponudili da kupim auto za 200 zlota. Neki raspad tipa mog starog Yuga, ali shljaka. Medjutim nemam dozvolu, nemam internacionalnu dozvolu, a zahvaljujuci efikasnosti mog IAESTEa nemam ni osiguranje. Tako da to, sve ukupno, ne bi bila dobra ideja. Ne zhelim bash da me deportuju natrag.

U domu zhivi josh jedna osoba o kojoj do sad nisam prichala.

Ona je iz Etiopije, ima 45 godina, zhivi na shestom spratu. Radi sa Anetom i Martom, i samo je zato i znamo. Ona nikad ne izlazi iz sobe. U Poljsku je doshla preko nekog UN konkursa za nauchnike iz siromashnih zemalja koji su izvanredni u svom polju ali nisu imali priliku da doktoriraju u svojoj zemlji, pa im je ona pruzhena u nekoj "razvijenoj evropskoj". I tako je ona, nadajuci se da ce kada doktorira u Etiopiji dobiti josh bolji posao od onog koji trenutno ima, napisala neki rad i bila prva na konkursu.

Ostavila je svoje dvoje dece kod kuce. I svoj posao i doshla na 6 meseci u "obecanu zemlju". Ono shto nije ochekivala je da ce zhiveti u studenstskom domu. Da ovde slabo ko govori engleski. Da ovde skoro niko ne govori shpanski, koji je njen drugi jezik. Da ce je na poslu potpuno ignorisai i davati neke tupave zadatke tek tako.

Prve nedelje neko joj je na ulici otrgao veliki zlatni krst koji je nosila oko vrata. Od tada ona samo ode na posao i vrati se u dom i onda chita Bibliju do 9 i onda spava, ustane oko 5 i chita Bibliju pre posla. I tako zhivi vec 3 meseca. Iako je Tesco nekih 3 minuta od nasheg doma, ona nije znala za njega. Hrani se tako chim stigne, uglavnom kupi neshto u maloj kantini u domu. O Lodzu u kojem zhivi vec toliko dugo ne zna nishta. Kazhe da ima dana kada ne progovori ni rech, jer nema s kim.

Plashi se da ode kuci jer ne zna kako ce se to odvijati s obzirom da je potpisala neki ugovor. Ovde gubi vreme jer se njen doktorski ne mrda sa nule, a pritom mislim i da je malo skrenula od tog zhivota. Jako je uplashena. Izadje iz sobe sad ponekad sa Anetom i Martom, i bila je presrecna shto je ishla s njima na terenske i shto su igrali karte i shto Aneta razume shpanski i shto mozhe da pricha sa ljudima.

U poredjenju sa njenom prichom, moja prva nedelja u Poljskoj deluje kao odsedanje u hotelu Hiltom sa sve besplatnim masazhama stopala.

Ne znam zashto je nekad potrebno da vidish kako je nekom gore nego tebi, da bi shvatio koliko tebi uopshte nije loshe, ili nije bilo loshe. Mozak ima neku chudnu potrebu da poredi. Dakle, da neshto novo povezhe sa nechim shto vec zna i da mu neki smisao. Ako tako neshto nisi pre dozhiveo, onda povezuje sa tudjim iskustvima ili onim shto tebi deluje da neko dozhivljava. Shvatih koliko je to opasan teren. Koliko je to ustvari jedan smeshno imaginaran proces, jer shta ja zapravo znam o iskustvima drugih ljudi sem ako nisu detaljni kao Dostojevski? Dakle neshto novo poredish sa nechim o chemu zapravo i nemash puno pojma. Trebalo bi to prestati raditi, no deluje mi da je to neki dafault u mozgu. Nema tu nishta nasladjivachki, makar za mene, kada je nekom drugom loshe. Ne u tom smislu. Samo nekako kao neka paralela. Referentni sistem ili tako neshto.

Biti zao bi bilo koristiti te paralele da bi s visoka gledao na druge, ili im se smejao, ili uzhivao u njihovoj nesreci. A takvi ljudi treba da idu na neke socijalne giljotine. Cap, i odstranjen si iz drushtva. To bi im bila najveca kazna jer ne bi imali prema kome da budu zli i mozda bi uzeli ogledalo u ruke i zapitali se malo.

Posle pola sholje nesa, osecam se malo budnijom. I dalje mi se ochi sklapaju svako malo. Nisam sigurna shta danas uopshte radim ovde.

Izgleda da sam zavrshila sa poslom. Na posao dolazim da napishem blog i gubim vreme na netu dok ostali spavaju ili su na svom poslu. Realno, mogla bi da spavam za ovo vreme, ali spavanje je dosadno i besmisleno posebno kad je vrucina.

Trebalo bi da zavrshimo sa pripremama puta u Krakov, a onda isplaniramo Alisinu zhurku za sutra. Narandzasta ce mi jako, jako nedostajati. Nedostajace mi najvishe od svih. Nas dve smo prve bile ovde i pregurale prve shokove i uzase zajedno. Moguce je da izmedju ostalog i zato osecam tu rupu u stomaku. Jer i ona ide. Jer svi idemo, svako na svoju stranu. Ne mogu da prestanem da razmishljam o tome. A trebalo bi da iskuliram i uzivam. Pored toga, imam josh hiljadu nekih nebuloznih misli u glavi. Aaaaah. Mozda bi trebalo neshto da uradim? Neshto radikalno!

Prvo za zavrshim nes za pochetak.