mozak se otopio

Shvatila sam da kad nisam na poslu nemam vremena ni prostora za kvalitetnu prokrastinaciju, pa sam danas, iako Smrdljivko nije doshao i iako sam mrtva umorna, odluchila da ipak ostanem u praznoj kancelariji neko vreme. Skuvala nes.

Stepeni ima jedno dvesta. Moja soba je na sunchanoj strani. I to ne bilo kakvoj. Moja soba i tachnije moj krevet su na strani gde sunca ima od 5 ujutru do 9 uveche. Moram da smislim neku improvizovanu zavesu koja je bolja od moje marame, u suprotnom ljudi me mogu pocheti zvati Razhnjic.

Vreme je opet pochelo da ubrzava i da me nervira. Nervira me chinjenica da je sada lakshe da ne brojim koliko sam dana ovde, vec koliko mi je preostalo dana do povratka. Necu da idem kuci. Ne ide mi se kuci. Tamo me chekaju knjige, i kojekakve gluposti.

Celu ovu nedelju provela sam po kojekakvim sajtovima trazheci jeftine varijante odlaska u Nemachku. Tako neshto bash i ne postoji. Ne postoji varijanta ispod 150 evra, minimum. Mislim da cu umesto drage Nemachke ovaj vikend ipak ostati u Poljskoj i otici mozda do Poznana ili Vroclava a onda ako ostane para, a nece, kad se svi razbezhe otici sama do Berlina.

Pored toga, osecam se kao domacica. Mislim ona zhena koja se kao uda. Ali ne bash toliko za nekog choveka, koliko za shporet, mashinu za vesh i peglu. Poshto sam apsolutno sve shto sam nosila u Gdanjsk uspela da umuzgavim od glave do pete, i to uglavnom chokoladom koja se na plus 500 topila, a ja se i dalje junachki borila sa njom, morala sam da operem manje vishe sve shto posedujem i pokachim to sve po sobi da se sushi. Soba mi je kao ciganmala. Stvari vise na onim shtipaljkicama za zavesu, prebachene su preko stolica, chak sam i razvukla neki kanap preko sobe da sluzhi kao shtrik i tu prebacila shta sam stigla. Prolazak od vrata do kreveta je sada veca avantura nego ikada. Posebno u rane jutarnje sate.

Ne moram ni pominjati da opet nisam spavala danima. Pomenucu kad budem spavala, tako je jednostavnije. Spavacu kad dodjem kuci jedno mesec dana.

Iz nekog razloga u glavi mi je totalni haos. Mislim da mi sunce topi mozak. Ne mogu uopshte da razmishljam normalno i vecinu vremena sam odsutna. To je ono kad ti se neko obraca, a ti povremeno klimnesh glavom i kazhesh "da, da..." i delujesh kao da razumesh o chemu ti taj neko pricha, a u glavi ti gomila majmuna trchi u krug uz zvuke uvodne shpice Benija Hila. Ponekad razmishljam o nechemu konstruktivnom kad tako odlutam, a ponekad samo nemam pojma gde sam izgubila pet minuta zivota. Ovde mi se to posebno deshava onda kada me mrzi da slusham engleski, ili neku chudnu varijaciju engleskog sa svim mogucim akcentima. Moram nekako proveriti sta mi se deshava za mozgom.

Utorak posle Gdanjska mi je bio dan za spavanje. Totalni raspad. Pokushavala sam da se priviknem na spoljashnju temperaturu tako shto sam pokushala sve one kucne metode aklimatizacije tipa, ako je toplo, ne tushirajte se hladnijom vodom nego inache, vec toplijom, da se telo lakshe navikne. Naravno, posle toga mi je bilo samo gore. U neko doba kada je bilo nemoguce sedeti u mojoj sobi, prvo zato shto su ulazile sve moguce bubetine kroz prozor da prave zhurku na nashoj sijalichetini koja pokriva pola plafona, drugo zbog vrucinshtine, svi smo se pokupili, uzeli Atulov laptop i seli u park na cebad i gledali filomove.

Jedna od stvari koje su se drastichno promenile u odnosu na prethodnu nedelju je Dina. Dinino ponashanje. Stigao joj je drug iz Osijeka, koji se chudna li chuda, zove Dinko. Ja sam mislila da se chovek shali. Izgleda roditelji u Osijeku vole da osakate svoju decu smeshnim imenima, pritom izgleda se svi tamo zovu isto kao Dina, samo sa nekim manjim varijacijama na temu. Alis ga naravno zove Dinki. Dinki je debil. Ima male, malecne, lisichije ochi i previshe je kul da izdrzhi toplotu i ishao je juche da kupi nove majce (jer u njima ce mu biti manje toplo?) i ventilator. Dina skakuce kao da ima 15 godina oko Dinkija. Ide s njim na vechere, ruchkove, u shopinge... Pritom kad smo stigli iz Gdanjska, Alis je zatekla svoj krevet nameshten a celu sobu presredjenu. Dinki je spavao kod njih u sobi za vikend. Kazhe Dejvid da Alis treba da bude srecna shto je zatekla sobu u tom stanju a ne u stanju gde su oba kreveta spojena na sredini sobe, na zidu nacrtan pentagram i na plafonu zalepljena ogledala. I ja se slazhem. Pritom ne zhelim da zamishljam Dinkija u bilo kakvom scenariju tog tipa, bacicu peglu.

Momci su ostali bez belog dinara. Zatekla sam ih kako jedu hleb sa tunom. Njih dvojica, jedna tuna, pola hleba. Tuga. Poshto svakako nisamo imali nekih pametnih planova za sredu odluchila sam da ih izvedem na vecheru. Plata nam stizhe tek sutra, u petak, i necu da pustim da se tako deprimiraju i izgladnjuju u sobi. Ovo im je pritom i poslednja nedelja u Poljskoj... idu kuci... jako jako mi je zhao shto idu, i josh vishe bi mi bilo zhao da ih gledam tako nikakve, a nece da prihvate nishta. Ni pozajmicu, ni klopu. A obojica su bili predobri stvarno i izdrzhali sve ovo vreme sa nama torokushama. Naterala sam ih da idu na vecheru. Ishli smo na pieroge i posle na pivo u Piotrkowskoj. Sedeli i prichali dok nas nisu izbacili iz kafica jer su zatvarali. Prichali smo o obichajima. O srpskim venchanjima i sahranama, o budizmu, o Irskoj, norveshkim prosechnim platama i Dejvid je prichao svoje dogodovshtine.

Naime, svi Dejvidovi drugovi su blago recheno budalchine. Jedno veche su izashli u neki klub, nahvatali devojke i jedan od drugova je sa nekom od njih otishao kod nje kuci. Ona mu je rekla neshto u fazonu da se ne iznenadi, cela joj je kuca u haosu jer je renovira. To je znachilo da su zavrshili u sobi gde je samo na podu bio ogroman dushek i kojekakve nabacane gluposti okolo. Ujutru, tip se budi. Nema mu telefona, nema mu novchanika, devojke naravno nema. Pomisli, ha, klasika. Poshto nije hteo da joj ostane duzhan lepo se posrao na neku krpetinu koju je nashao na podu i izmazao zidove shto je vishe mogao. Ispishao po dusheku i krenuo kuci. Za sluchaj da je to zaista njena kuca, eto da joj ostavi malo iznenadjenje. Na stepenicama se umalo nije sudario sa devojkom, obuchenom u njegovu koshulju u kojoj su iz prednjeg dzepa virili novchanik i telefon i tacnom sa doruchkom u rukama. Poshto ne postoji dobar nachin da nekome objasnish da si im upravo redekorisao sobu ali ne bash onako kako bi oni to voleli, on je zgrabio telefon i novchanik i otrchao shto je brzhe mogao svojoj kuci.

Posle smo u ponoc po Engleskom vremenu svi otpevali Happy Birthday Alisinom dechku. To je bilo bash slatko. Ona se sva zarumenela, a on se smejao jer nije bash znao shta da kazhe. Slabo ko ochekuje da mu se za rodjendan sa drugog kraja Evrope u slushalicu dernja osmoro ljudi koje ne poznaje.

Admin je to veche doshao do doma, pa smo naravno, sa Pjotrekom i Adamom zaglavili do jutra. Njih trojica su se utrebili kao majke. U neko doba kroz prozor nam je neko sa sprata iznad ubacio flashu u kojoj je bila ne tako prijatna poruka. Ne znaju ljudi da cene lepotu slushanja Rage Against-a u 6 ujutru. Pokushali smo i mi njima neshto da ubacimo ali to se zavrshilo tako shto smo zamalo svo chetvoro poispadali kroz prozor. Poshto je Admin uspeo da zadrzhi i svoju staru sobu u nashem domu naterali smo ga da ostane. Naravno da smo mi bitnije od tamo nekog glupog doma broj dva. Kazhe da tamo ima cimera. Ubedili smo ga da je cimer garant gej i da ili prilepi pozadinu uza zid ili lepo ostane sa nama. Manipulacija pijanim Katolicima je skoro jednako efikasna kao manipulacija roditeljima Katolicima kad su njihove bebe katolici u pitanju.

Jao jedva chekam da mi stignu pare da idem sebi da kupim charshaf neki od nekog najtanjeg materijala poznatog chovechanstvu i samo napravim rupu za glavu i to nosim. Sve se lepi za mene, ja se lepim sama za sebe, bljaks. Sutra idem u shoping. Sutra je dan za totalni hedonizam. Momci nas izvode na vecheru u Indijski restoran poshto konacno dobijaju lovu. Rekli su da ce ceo dan sutra da jedu i onda uveche da se oderu kao jarci od piva. To ce biti zanimljivo.

Juche sam posle nespavanja i zamalo ispadanja kroz prozor otishla na posao. Tri puta. I tri puta su mi rekli da dodjem kasnije. Na kraju sam odluchila da me boli uvo da se cimam, a imala sam zakazan sastanak sa vesh mashinom i shporetom, pa se nisam vishe ni vracala. Kuvati kada je napolju prokleti pakao je neshto divno. Mislish svake sekunde da cesh umreti, gladan si kao pas, a onda kada konachno zavrshish sa kuvanjem, toliko si preznojen i izmrcvaren da ti nije do jela. Sreca pa sam bila dovoljno pametna da kupim kilo vishanja i zashtekam ih u frizhider zajedno sa flashetinom vode. To me bukvalno spasilo.

Poshto se u Politehnichkom domu nakupilo nekih 50tak ljudi od kojih smo vecinu upoznali u Gdanjsku i svi su stvarno super, dogovorila sam se sa Jasnom da se mi dovuchemo do njih i onda idemo na jednu projekciju na Open Air Cinema-i i posle do nekog paba ili kluba ili gde god. Pritom imala sam ozbiljnu misiju. Gospodin koji je doshao iz Beograda, kako sam chula iz proverenih izvora, nije doneo ni rakiju, ni smoki, ni plazmu ni nishta zhivo. Dakle, trebalo ga je naci i utrebiti.

Pre polaska nekako smo se spontano okupili u zajednichkoj kuhinji na kraju hodnika na chetvrtom spratu. Dobro, mozhda i ne tako spontano. Tamo su na podu plochice. Hladne, divne plochice. Mislim da bi se svi najradje poskidali valjali po tom podu da se malo rashladimo ali smo ipak odluchili da civilizovano sedimo na istom i jedemo hladne vishnje i ostatke mog kolacha od proslave. Inache, kolach je ispao fantastichno. Bash sam ponosna na sebe.

Poshto su mi sve stvari bile na pranju, a nemam nameru da nosim uske farke jer bi umrla, napravila sam suknju od neke potkoshulje. To je shkrt. Shirt pretvorena u skirt. Ko ne zna da je to potkoshuja, a sem mene ne zna niko, ne bi nikad ni primetio. Dodushe ne mrdam dalje od toma u tom izdanju. Nisam josh uvek toliko pobrljavila.

Malo pre kretanja u pravcu drugog doma, pokupio me Admin da odemo negde u neki park gde je temperatura jedno 10 stepeni nizha, poshto i on riknjava jer su Poljaci totalno nenaviknuti na ovo vreme. Ovi moji su krenuli, a ja sam rekla da cu im se pridruzhiti malo kasnije.

Iskoristila sam shetnju da saznam sve shto me zanima o Katolicima. Za vecinu stvari sam bila u pravu. U Poljskom mentalitetu je da dizhu zidove oko sebe. Jednom prosechnom uzorku Poljskog Katolika mozes da pridjesh samo na odredjenu razdaljinu. Ne pushtaju ljude lako da im se priblizhe. Kazhe Admin da im je to u mentalitetu. Pitam se da li je tako bilo oduvek? Ili je to posledica opshteg popishavanja po Poljkoj od strane svih zhivih tokom drugog Svetskog, shto za posledicu ima da se boje da ce ih bilo ko koga puste da ih upozna pregaziti vojskom i pobacati po logorima.

Totalno su atipichni Slovenski narod. Na Ruse liche jedino po kolichini votke koju popiju po glavi stanovnika godishnje, i zbog toga shto svi imaju te plave ochi i svetlu kosu. Na nas, Balkance, ne liche ni malo. Mi smo budale koje posle dva dana nekoga koga jedva poznaju zovu brate, grle ga i ljube i pozajmljuju pare. Oni ne. Bliski su sa svojim porodicama i svojim bebama Katolicima, i imaju mozda jednog do dva prijatelja. Medjutim chak ni ti prijatelji nisu prijatelji u smislu u kojem mi to kapiramo. Nema ovde stavljanja ruke u vatru za nekoga. Svako je odgovoran za sebe, i niko ne garantuje nishta za onog drugog. Svoje neke misli ne dele ni sa kim.

Misle da je najpametnije zavrshiti faks, ozheniti se, imati svoju kucu, zhenu i makar troje dece, i onda mozda kad ostare ako imaju dovoljno para negde da kao otputuju. Ako mene iko pita, to je najgluplja moguca filozofija. Pitala sam ga i shto svi u busu sede semi i gledaju sebi u stopala i deluju tako depresivno i tuzhno. Kazhe da je to ovde normalno, da tog nekog chavrljanja eto tako priche radi priche da ti brzhe prodje vreme ovde nema i da kad neko to pokusha da uradi gledaju ga kao da je pao s Marsa. Kazhe da je zato tako lako prepoznati strance u ovoj zemlji i da ih zato svi gledaju kao chudne muzejske primerke.

Nisu mi jasni. Mislim da je slabo ko ovde drugachiji od tog shablona. Mislim da je ovde mnogo tuzhnije nego kod nas. Mi troshimo i shto nemamo, a oni imaju ogroman potencijal preko koga se vec 50 godina nakuplja prashina i niko ga vishe nije ni svestan. Mi se smejemo kad nas bombarduju i pishemo pesme i budalesamo se, nekako smo veseljaci onako generalno gledano. Ovde vlada opshte stanje neke blage depresije, koja ostavlja utisak ravnodushnosti i nekog mirenja sa tim putem faks-zhenidba-deca-smrt. Volela bi da mogu da razmrdam malo ovu Poljsku, jer me ta cela situacija bash rastuzhuje. S druge strane neverovatno mi je drago shto mi nismo ovako odregaovali na postkomunistichku tranziciju. Ok, nije da smo mi vodili bilo kakvu pametnu politiku od smrtu Cara Dushana pa na ovamo, ali makar smo se dobro nasmejali usput. Bice jako teshko ovu zemlju probuditi iz decenijskog sna. A stvarno mi je zhao shto je tako.

Kad sam nahranila dovoljno komaraca, i shvatila da je vec dovoljno kasno da me neko usput napadne i izvadi bubrege, otishla sam na tramvaj da se nadjem s ostatkom ekipe. Na stanici su bila samo dva choveka. Neka dva debila koja su mi stala jedan s jedne drugi s druge strane i dobacivali neke gluposti. Poshto je do tramvaja bilo josh nekih 20 minuta odluchila sam da se proshetam do neke od sledecih stanica i tamo ga uhvatim. Vozhnja koja inache traje 5 minuta kada sam s nekim i chavrljam, sada je trajala nekih 20 minuta. Skoro prazan tramvaj, u stanju totalnog raspada, i svi dezhurni manijaci ovde zemlje su izgleda odluchili da se u njega natovare. Uspela sam u komadu da pronadjem ljude. Open Air bioskop je u prelepom parku, skroz je super osmishljeno, medjutim film koji su pushtali je nekao totalno sranje pa sam malo vezhbala svoj shpanski sa Erikom. Tipom iz Barselone kojeg sam upoznala u Gdanjsku.

Na kraju smo se pokupili i zashtekai u neki pub gde su za studente davali popust za pivo. Tri i po zlota pola litre. To je praktichno za dzaba. Zauzeli smo vecinu paba poshto nas je bilo jedno 50. Konachno sam pronashla Beogradjanina, koji je ustvari iz Pirota, samo tamo studira. Htela sam da ga ubijem ali mi ga je bilo previshe zhao. On pati od prva-nedelja-u-Poljskoj sindroma. Ja se vrlo dobro secam kako je meni bilo. Pokushala sam da ga posavetujem najbolje shto mogu, dam neke tips&tricks za prezhiveti ovde i objasnim da ce mu uskoro biti toliko dobro da nece hteti da se vrati kuci ni za zhivu glavu, i naravno da kad god zapadne u krizu za kucom moze da se javi da prichamo malo na sprskom i popijemo pivo. I on se prijavio za vikend u Krakovu. Verujem da ce to biti taj momenat kad ce mu se stav o Poljskoj promeniti iz: hocu da se ubijem ovde, na: hocu shto duzhe da ostanem.

Iako ima toliko ljudi u Politehnichkom drago mi je jako shto nisam tamo. Poshto ih je toliko jako im je teshko da bilo shta organizuju. Ljudi su se podelili u grupice. Otprilike su se podelili prema govornom podruchju. Svako ko dodje novi jako se teshko uklapa jer treba da se ugura u neko od drushtava. Pritom nekako svi su mnogo ushtogljeniji od nas. Kao neki posh Englezi. Oni shetaju u tishini dok Alis, Aneta, Dina i ja po ulici pevamo one nesretne pesme iz 90ih koje svi znaju, tipa Spice Grils i Britney Spears i valjamo se od smeha. Mi smo kao malo veca porodica. Lako se organizujemo, po cele dane smo zajedno, nemamo grupice i kad god pozhelimo da idemo u vecu masu mozhemo da odemo do Politehnichkog i to je to.

Nazhalost moje vreme za prokrastinaciju je zavrsheno, idem da pokupim nash frizhider koji smo kupili. Moj dragi frizhider koji ce biti u mojoj sobi i hladiti mi Nestea i odrzhavati me u zhivotu i normalnom stanju. Idem da ga zagrlim. Svog novog prijatelja. Jedino shto nemam pojma kako cu ga dopremiti do sobe. Hm, bice zanimljivo svakako.