You push - we drink.

Posle pedesetog tushiranja i dalje imam shljokice svuda po sebi.

Ceo vikend u Gdanjsku. Pocheo nespavanjem, a nespavanje je postalo pravilo zhivljenja u Poljskoj. Makar za mene. Strpala par stvari u ogromnu ljubichastu torbu i u 8 i neshto nas 4 je uhvatilo voz na Fabrichnoj, stanici udaljenoj nekih 15 minuta od kuce. Prespavala sam vecinu puta koji je trajao nekih 8 sati, u udobnom vozu, gde sam lepo zauzela dva mesta, za mene i moje noge. Sreca pa sam prethodno veche bila dovoljno pametna da kupim vodu i napravim sendviche za put, jer je bilo 200 miliona stepeni i bila sam mrtva gladna.

Vec u vozu smo skapirali koliko ce puno ljudi biti u Gdanjsku jer su se razni akcenti ljudi ispod 25 godina chuli na sve strane. I svi su se zhalili kako nemaju sta crveno da obuku za Red party. Ja sam za tu priliku na kraju ponela belu majcu sa dve majushne vishnje na njoj i crveni dzemperic koji nisam imala nameru da navuchem na sebe s obzirom na zilijone stepeni.

Puta se uglavnom ne secam jer sam bila dovidjenja sa mozgom, preumorna od prethodne nedelje i vecheri i budila sam se samo kada bi voz dovoljno jako zveknuo o neshto, shto bi svaki put prouzrokovalo da moja glava zvekne o prozor.

Prvi utisak o Gdanjsku koji se mozhe steci sa poslednje stanice chije ime shansi nema da iko zhiv mozhe da izgovori je nekako bezh. Bezh kao nista posebno. Bezh ide uz sve i kao ok je to, ali radje bi neshto u boji ili belo. Bezh je kao omasheno belo. Dakle, nisam bila impresionirana.

U grupi koju smo formirali na stanici vec tako shto smo se drali IAESTE i skupljali svakog ko bi se odazvao, uz pomoc nekog lokalca, doshli smo u dom gde su nas smestili. Svi su samo pobacali torbe u sobe i odmah se zashtekali u prvi kafic do doma, naruchili hladno pivo i XXL pizza-e koje od kojih na stolovima nije bilo mesta ni da muva sleti.

Ljudi koji su organizovali vikend su se jako potrudili oko svega. Rekli su nam tachan raspored deshavanja, i ponudili chak vishe opcija tako da svako mozhe da se organizuje kako mu najvishe odgovara.

Prva destinacija je bila laser arena. To je ustvari kao paintball samo pushketine imaju lasere a svi uchesnici odelo sa senzorima. Odredjeni pogodjeni senzor oduzima odredjeni procenat health-a i postoji vishe opcija za pucanje, sa razlichitom velichinom sharzhera i blablabla. Ja sam bila u timu sa ovim mojima i Abisheikom, tipom iz Indije koji je totalna budala koja se nakachila Alis i startovala je ceo vikend bez prestanka. Protivnici su nam bili neki Azijati, mislim da su Kinezi ali bilo je mrachno, a ja inache loshe stojim s tim razlikovanjima Japanaca i Korejanaca i Kineza i ostalih. Oni su toliko ozbiljno shvatili tu igru da sam ja samo chekala da me neko opauchi tom pushketinom o glavu. Drali su se, sakrivali, skichali neke bojne poklike i Bog zna shta. I pored svega toga utrebili smo ih u roku od pola sata. Posle nas ishla su dva potpuno mushka tima. Malo su se zaneli, pa je Turchin opauchio dechka sa Malte. Sluchajno, u trku, ali svakako jadnichku je natekao ceo obraz.

Ostatak vecheri smo proveli u diskoteci, nas zilijon. Iz svih mogucih zemalja. Nemam pojma koliko sam ljudi upoznala, nemoguce je zapamtiti im imena i poreklo, jednostavno bilo nas je krsh. Otprilike smo oformili neku ekipicu budala, i naravno poslednji ostali do jutra.

Nije bilo shanse da ustanem na vreme za doruchak. Svaki mishic u telu mi je brideo i pulsirao od igranja i skakanja i peshachenja i umora. Vikend je pocheo odlichno, mislila sam da ne mozhe bolje od toga. Medjutim, ipak mozhe.

Subotu smo provele na plazhi. Pored mora, gde je par stepeni nizhe nego svuda po gradu, prijatno, pretovareno ljudima i ne neshto preterano cisto ali more. Plazha. Pesak. Sitni savrsheni pesak. I jele sladoled i uzhivale. Mozak iskljuchen. Jako mi je prijalo.

Posle plazhe i celog dana shetkanja, ruchka, pizza koje su nam doneli u sobe, podelili smo se u tri grupe i ishli u parti buseve. Dakle bus, sa shankom, DJom, ozvuchenjem, disko-kuglom, prepun budala sa svih mogucih krajeva sveta, prepun alkohola. Svako kochenje je bilo urnebesno jer nisu svi mogli da se drzhe bash najbolje. Nas par smo ishli chak u dve ture, i drugi put se josh bolje proveli. Iskusni bus-parti ljudi. Alisino ime su do kraja vikenda nauchili svi. Ona i josh par nas smo pokretali sve ostale i neprestano zujali levo desno. Neka devojka mi je rekla da sam kao onaj Duracell zec. Mislili smo da je rano shto je zurka pochela oko 8. Dobro je shto je pochela tad jer bi mi bilo zhao da je trajala imalo krace. 12 punih sati skakanja.

Iz busa su nas istovarili ispred Red kluba, namazali crvenom bojom face onima koji su mislili da ce se izvuci bez ichega crvenog. Neka devojka je celu noc bacala neke nenormalne shljokice po svima. Josh uvek se svi sijamo. Makar smo tu boju uspeli svi da oribamo sa odece i lica i ruku i svega. U roku od sat vremena pretvorila sam se u golu vodu. Ja i svi ostali. Igranje, onda izletish napolje na vazduh da ne umresh, poprichash s nekim ljudima na bilo kom jeziku jer posle nekoliko absinta i nekih kamikaza shutera, nije vishe ni bitno shto malo brljavish s gramatikom, i onda ponovo igrash dok ti ne zatreba veshtachko disanje.

Turchin koji je zveknulo dechka sa Malte i delovao sve vreme vrlo mirno i normalno, osim tog jednog ispada je igrao sa Alis nekih 5 minuta posle chega ona bukvalno nije mogla da dishe. Dechko je lud. On bukvalno mozhe da mrda kukovima bolje od bilo koje devojke koja je bila u prostoriji. I onda, ne znam kako ja sam doshla na red. Mislim da sam smrshala nekih 5 kila za tih 15tak minuta. Morala sam da zamotam celu kosu u najmanju punjdjicu na svetu, na vrh glave da ne bih umrla od toplote. Toliko o mojoj pazhljivo nameshtenoj frizuri. Sreca pa sam na vreme odustala od majce sa vishnjicama i obukla neku na bretele jer mislim da bi u neko doba zubima otkinula rukave.

Izashla na vazduh da dodjem sebi. Makedonaca gomila. Odjednom, skupila se cela ex-yu i svi su pevali, sve. Standardne one njanja pesme koje svi znaju, a ostalih 40 ljudi sa svih drugih delova sveta su se okupili oko nas i slikali nas i snimali, kao da smo neka nova chudna vrsta shimpanzi koja je ponasha drugachije od svih do sada poznatih vrsta. Ne znam kako josh uvek imam glas. U jednom trenutku sam se najezhila, kad sam skapirala kako smo se svi tako nashli negde u nekom Gdanjsku Bogu iza tregera, i svi pevamo istu pesmu. Chudan neki osecaj.

Neki ljudi su bili totalno kul. Rikarda koja je isto u Lodzu, samo na politehnichkom, Grk koji mi je rekao da je iz Makedonije pa sam ja pochela da pricham na srpskom a onda je on rekao da sam omashila Makedoniju. Bilo je i par kompletnih budala. Neki Tunizhani koji su se drali kao da njima neko dere kozhu sa ledja. Njih je vecina ljudi ignorisala. Neki ljudi su fantastichno igrali, tipa neki dechko iz Turske. Izgleda ima neshto u tim Turskim genima.

Aneta je vecinu vecheri provela sa Barberijem, dechkom sa Malte koji je opauchen po faci veche pre. Marta je izmenjala par partnera na podijumu pre nego shto je nestala u nepoznatom pravcu sa nekim Poljakom. Ne znamo mu ime, ujutru se samo kezhechila i nije htela da nam izlozhi sochne detalje, pored sveg nasheg insistiranja. Alis i ja smo cirkulisale svuda, prichale sa svima. Prichala sam na shpanskom s nekim dechkom koji nije mogao da veruje da nisam uzimala chasove. Posle nek mi neko kazhe da se buljenje u Kasandru nije isplatilo! Kontantno je neko neshto provaljivao i ja sam bukvalno mislila da cu umreti od smeha, ali bukvalno. I za neverovati, sve je proshlo bez ijednog incidenta. Kulturan svet.

Alis je spakovala jednu od chashica za shutere u torbu. Pitah je zashto, kazhe Dina joj je rekla da joj donese neki poklon i onda kad je Nil, koji je isto ishao u Gdanjsk pogledao chudno viknula je: I am not made of money! I can't buy her gifts! This will do!

U neko doba smo se posle neuspeshne misije trazhenja Marte, Aneta, Alis i ja, zajedno sa Portugalcem - Tijegom i Barberijem vratili u dom. I onda smo shvatili da smo bash gladni a da nemamo dovoljno pizza i da bi trebalo da idemo redom od sobe do sobe i maznemo par komada. Tijego je naravno odmah predlozhio da prvo ispraznimo frizhider nekim Shpancima koji su bili malo nizhe u istom hodnicku. Kazhe, mnogo voli svoje komshije. Na njihovu nesrecu vrata su im bila otkljuchana. Napisali smo muchas grasias na praznim kutijama posle dobrog obroka i krenuli da ih vratimo u frizhider. Medjutim jedan od Shpanaca se probudio i izvadio fotoaparat da slika nesretnike koji mu ronjaju po frizhideru. Sva sreca pa je bio u krevetu i nije mogao da ustane dovoljno brzo i bio je poprilichno utrebljen od cuge, pa smo zdimili na vreme. I onda nam se jelo neshto slatko. U celom domu, niko zhivi nishta fino nije imao, a da je zaboravio da zakljucha vrata od sobe. Onda smo uzeli chokoladice iz aparata sa prizemlja.

Spavala sam nekih pola sata, ako se to mozhe nazvati spavanjem, doruchkovala i onda smo ishli u obilazak Gdanjska. Totalno drugi utisak. Stari deo je prelep. Uzane, duguljaste zgrade od 5, 6 spratova sa shpicastim krovovima u chudnim bojama. Kamene ulice. Prelepa fontana u centru. 300 miliona stepeni napolju je jedina stvar koja je kvarila dozhivljaj jer smo se topili posvuda.

Grad je stvarno prelep. Pored mora, pored reke. Vidi se da su Nemci ostavili svoj pechat jer je totalno drugachiji od svega shto sam videla u Poljskoj. Kada otkuca pun sat, iz velikog tornja se chuje neka blesava muzikica. Skroz je kao u crtanom filmu. Imala sam osecaj da su sve kuce koje su braon od chokolade a ove ostale u bojama od nekih bombona. Shetkali smo se, bili u par muzeja, ja sam pojela dzinovski vafl sa prelivom od jagoda i shlagom, umusavila se od glave do pete... prelep dan.

Posle smo napravili ogroman roshtilj, za sve. Sedeli za ogromnim stolovima, gushili se u hrani i smejali glupostima od prethodne vecheri, preprichavali onima koji se ne secaju shta su radili.

Bilo je jako chudno kad smo krenuli svako na svoj voz. Chak sam se i izgrlila sa nekim ljudima iako ih znam samo dva dana. I svi su bili tuzhni shto idemo, ali i dalje srecni shto smo se upoznali... Za dva vikenda cemo mozda napraviti reprizu u Krakovu, izgleda se tako neshto sprema. To bi bilo apsolutno savrsheno!!!

Marta i Aneta su ostale dan duzhe jer danas nisu morale da rade, a Alis i ja smo sa ostalima iz Lodza uhvatile voz. Opet smo imali problem sa kartama. A ovoga puta je karte kupila neka Poljkinja, totalni debil. Rekoshe nam da ce nam refundirati pare, da treba da kupimo novu kartu. Niko mi nishta nije refundirao. Skrnavci.

U vozu je prekoputa mene sedela kaludjerica. U plavoj odori, debeloj plavoj odori. Prva misao mi je bila, ju garant prokuvava pod tim cebetom. Alis mi je kasnije rekla da je njoj prva misao bila: Shit, now I can't swear. Kaludjerica je s neodobravanjem gledala unaokolo u devojke koje su bile u minjaturnim shorcevima jer je u vozu bilo bukvalno 50 stepeni. A onda je pogledala u mene. S obzirom da sam uspela da umuzgavim sve shto sam ponela, ja sam kuci putovala u farkama i majci, pokrivena od glave do pete. Nasmeshila mi se. Pomislih eto fino, posle pakla u ovom vozu, makar cu ici u raj, nekad.

Tek kad sam pazhljivo pogledala svoju kartu u dokolici, jer je put opet trajao 8 sati, shvatila sam da voz ne ide do Fabrichne. Ide do Kaliske, koja je na drugom kraju grada. Moje jadne noge se ukochile od same pomisli da cu morati da teglim stvari i hodam sat vremena preko celog Lodza da bi doshla do kreveta. Da se odushevish.

Kad smo konachno, posle presedanja i maltretiranja sa svim kondukterima, pristigli u Lodz, Alis i ja smo uzele Jasninu kartu grada i pokushale da skapiramo najkraci put. Onda smo skontale da mozda josh uvek idu nocni busevi i otishle na stanicu u varijanti shta god da dodje sedamo pa cemo videti gde nas odvede. Paralelno sa busom staju i travaji ali je ta linija odeljena ogromnom ogradom i do njih se stizhe podzemnom ili nekim polusrushenim stepenicama. Prvo smo stale na jednu stranu, busevi idu na desno svi sa te stanice. Prosao je jedan tramvaj, a mislile smo da ne idu vishe. Onda smo preskochile ogradu i chekale tramvaj. Onda je proshao bus. Popele stepenicama, zamalo izginule i chekale bus sa druge strane, proshao je josh jedan tramvaj i tako jedno 80 puta. Noge su mi totalno modre od preskakanja glupe ograde i pentranja po polusrushenim stepenicama.

Sat vremena kasnije, posle vozhnje u tramvaju sa nekim skinhedsima koji su pili i pushili, prolaska kroz neki deo grada koji je sigurna sam red district i pokushaja da kupimo neshto na pumpi u blizini doma gde je radnica eto tako odluchila da uzme sebi 20 minuta pauze bash u tom trenutku, dovukla sam se kuci, srushila na krevet i bukvalno onesvestila iste sekude.

Na svu srecu danas nishta nisam radila na poslu, a josh sam i dobila slobodan dan sutra! I onda su mi josh javili da mi je plata ponovo povecana i da ce mi refundirati sve shto su mi oporezovali! To je bio znak da zasluzhujem i neshto savrsheno za ruchak pa sam skuvala shkampe u slatko-kiselom sosu i napravila kolach, za sve. Kupila flashu vocnog vina, ne nekog skrnavog nego pravog lepog vina i ubacila ga u frizhider za vecherashnju Vratili-mi-pare zhurku.

Teshko mi je josh uvek da obradim sve podatke od ovog vikenda. Desilo se toliko toga da nisam u stanju ni svega u sekundi da se setim. Tako mi samo sklizne neka misao u glavu i setim se nechega, i odvalim os smeha. Genijalan vikend. Jedan od najboljih provoda ikada, definitivno. Mislim da sad zasluzhujem jedno veliko parche kolacha i chashu vina. I neku dobru mjuzu, kuliranje pre nego shto se svi skupe. Obozhavam ovaj osecaj u stomaku. Kad je nekako sve ok.