Day 11

Inat je odradio svoje.

Pretrazhila sam sve kataloge i napravila kompletnu statistiku aktivnih galaktichkih jezgara i kvazara do 100 Mpc, ili kako sam saznala iz formule za konvertovanje u redshift, to dodje nekih 0,026 redshifta. Sad cu to da plotujem na nebesku sferu i to je to. Ne mogu da verujem da je mislio da ce mi trebati 7 nedelja rada?! Nebitno, mogu da pijem kafu na miru. Danas mi kancelarija mirishe na neku ogavnu kobasicu. Ja ne znam sta ti ljudi ovde renoviraju. Meni se vishe chini da trljaju podove nekim ogavnim kobasicama.

Ishla u suteren po kljucheve. Mislim da se plafon svaki dan spushta za koji centimetar ili ja i dalje rastem. Ili samo mrzim ovo mesto. U svakom sluchaju, dok sam juche chekala da se lift-puzh spusti u suteren naslonila sam se i... propala. Zveknula u prostoriju koja je kao nastavak lifta?! Ok, stvarno sam mislila da cu se shlogirati. Lift ima dupli zid. U drugom delu lifta nema sijalice, mrkli mrak, stoje neka metalna kolica samo. To valjda sluzhi da se proshiri zapremina lifta kad vuku neke mashine negde. Mada ja ovde nisam videla nikakve mashine, tako da mozda vuku i radoznale studente da im cheprkaju po mozgu. Nisam sigurna da uopste zhelim da znam. Danas koristim samo stepenice i ne pijem nikakve kafe koje nisam sama skuvala.

Juche smo otkrili chitav jedan paralelni univerzum u ovom gradu. Manufaktura. Sredjeni kompleks prastarih fabrika, crvenih, naravno. Kao mali grad. Ima sve. Chak i plazhu!!! Jedan deo je pokriven peskom, sa sve palmama?! Ok, Poljaci jednostavno nisu normalni. Ovde je uglavnom retkost videti terasu koja se nije nekom vec srushila na glavu, a onda chitav jedan deo grada koji je prebrutalno sredjen?! Oni nisu chuli za sredinu. Suvi ekstrem.

Bukvalno smo ceo dan proveli tamo. Zhenski deo. Ova dvojica su u svom pabu svaki dan ceo dan, jedu pomfrit i bulje u ogromni TV. Mushkarci ne menjaju svoje navike kad promene geografsku shirinu i duzhinu. Njih jednostavno boli uvo.

Nashla sam Costa kafu, odushevila se kao malo dete i u sebe slila pola litre moche. Posle mi se vrtelo u glavi jedno pola sata. Kofeinski shok, ali vredelo je. Nakupovala sam previshe Nestle kokos parchica raja. Moooozda sam se malo navukla na to.

Skontala sam u radnji da na svim cigarama stoji zalepljeno ono "pushenje ce te ubiti" iliti "pushenje zabija" na Poljskom. Zabija. Veoma slikovito. A na drugoj strani neki ogromni tekst. Pitala sam ove iz doma da mi prevedu. Pishe neshto tipa: ako pushish tokom trudnoce to jako shkodi tvom detetu. Kazhu da otkad su to pocheli da lepe na cigare sve manje i manje ljudi pushi. Izgleda je najbolji nachin masovne manipulacije Katolicima da u pretnjama i upozorenjima pominjesh njihove bebe-Katolike. Ni to ne pishe ni u jednom vodichu. Ne znam samo kako se papa uklapa u sve to, ali dobro.

U chetvrtak nas vode na neki "progresivni rok koncert". Citiram Jana, koji sam sebe zove Johnny. Ljigavi predsednik mog ogranka IAESTEa ovde, sa ljigavom jarecom bradicom, pravi onaj udzbenichki primerak perverznjaka. Ja s njim ne bi ni do coshka ishla, da se ne lazhemo. Ali idemo svi, jer smo "progesivni". Ako je to drugi naziv za Disco polo, a ne bi me chudilo, bice vrlo zanimljivo. Navodno, neki njegovi prijatelji sviraju. Prvo, ne verujem da ima prijatelje, a i ako ima neke verovatno su prezauzeti prelivanjem sumporne kiseline po greshnicima u paklu da bi imali bend. Jan naravno zahteva da ga svi zovemo Johnny. Kao lakshe je strancima da izgovore. To je najveca glupost ikada, svi savrsheno znamo da izgovorimo njegovo ime. Bolesnik.

Danas utakmica. Da mogu da nadjem neku farbu za lice okrechila bi se u trobojku. Ovo je jedina situacija u kojoj to mogu da uradim a da se ne osecam kao kompletni debil.

Odoh se josh jedno dva sata praviti da radim neshto. Moram da nadjem neki miris za ovu prostoriju poshto pochinje da mi bude opasno muka od ovog smrada. Ne znam gde je nestao onaj lepi miris Poljske od prvog dana. Izgleda sam pochela da se navikavam. Moracu svima da javim da ako pochnem da pricham o bebama neko lepo sedne na voz i dodje da me ubije.