Posao.
Manijak kasni. Na sastanku je. Gushi me kancelarija. Sad sam u nekoj na chetvrtom spratu. Sedim u senci neke ogromne biljke koja je mozda fikus. Ovde niko nije ulazio mesecima jer je vlasnica na porodiljskom, uzasno je zagushljivo. Izashla sam u hodnik na klupicu.
Znam vec gomilu ljudi na ovom faksu. Prepoznajem im obrise u delu hodnika koji nije potpuno osvetljen, ili hod. Ili glas. Velika okruglasta fleka sa par chuperaka na vrhu je kovrdzava plava zhenica sa chetvrtog koja mi se uvek ljubazno javi. Chikica sa uzasno neproporcionalnim, ogromnim stopalima u odnosu na njegovo mrshavo telo je direktor departmana za astrofiziku visokih energija. On je uvek nasmejan i deluje normalno, shto znachi da je verovatno najveci ludak u ovoj zgradi. Od brega odvaljen chovek sa uzasno piskavim glasom koji se povremeno gubi onako kao da josh uvek mutira je neki nanotehnolog. On stalno dolazi da trazhi ovog mog manijaka. Pricha fino engleski, shto je osevezhenje bez obzira na tonalitet. Visoki, slatki dechko koji hoda malo kao patkica je u kancelariji 418. On me danas video na hodniku i ponudio se da mi nosi torbu. I onda je chekao da otkljucham kancelariju, pustio me da udjem prva kao pravi dobri Poljak i rasklopio mi laptop na sto, da se ne muchim. Ili je preljubazan ili je i on lud.
Ako dovoljno dugo posmatrash i slushash ljude mozesh tachno provaliti shta nikad ne treba da ih pitash. Naprimer Alis. Ona kada govori o svojoj kuci uvek kazhe "Mamina kuca" ili idem kod mame. Shto znachi da su joj roditelji ili razvedeni ili da nema tatu. I naravno ja je nikad ne pitam za to. Pre neki dan je usput pomenula tatinu novu zhenu.
Mogu jako dobro da izanaliziram ljude. I njihov odnos sa drugim ljudima. Shto se tiche stava svih tih ljudi prema meni totalni sam debil. I onda ne smatram to bash nekom vrlinom. Ponekad je chak i opterecujucuce.
Drago mi je shto meni niko ne smeta. Jasna i Ivana bojkotuju svoje Engleze jer ih nervira shto ne dele chips sa svima kad ga kupe i shto piju chaj popodne. Jasnu pritom nervira i Ivana koja se brzo napije pa je ova vuche kuci. Sve ih nervira Nil, a mislim i oni njega. Alis nervira Dina, i obratno. Meni u principu josh uvek smetaju iste stvari koje su mi smetale i kod kuce, i josh uvek me muche apsolutno ista pitanja kao i pre 16 dana. Medjutim ovde to nekada ode u ekstrem, samo zbog te distance. Ili u smislu da potpuno zaboravim na sve, ili da se opterecujem time dok se ne izmorim dovoljno da zaspim. Na svu srecu druga opcija je retka, vrlo. Lepo mi je ovde.
Danas idemo da se pentramo po veshtachkoj planini. Alis i Aneta su odmah rekle da nemaju nameru. Ne znam sto. Uvek mozes da probash, da se strmeknesh i pljesnesh o pod i nikom nishta. Ja sam navikla na teshke telesne povrede u inostranstvu. Do sad nishta nisam slomila. Iz nekog razloga cele noge su mi u modricama i malo sam se iskasapila po rukama ovim novim preoshtrim nozhem, i to je to. Da, juche sam zveknula glavu o policu dok sam kachila vesh. Ne znam gde su mi naochare, uopshte ne mogu dobro da procenim razdaljine. Mozda stvarno ne bi trebala da se pentram po veshtachkoj planini.
Perverznjak i njegova zhena nas sutra vode u neki Poljski tradicionalni restoran na ruchak i u sredu u bioskop. Makar su se neshto organizovali, za promenu. Mi smo organizovali sebi put u Varshavu za vikend, i put u Gdanjsk za sledeci vikend, i put u Berlin za onaj tamo. Treba da prodam bubreg, svoj ili tudj. Nije ova Poljska ni blizu tako jeftina kao shto ljudi prichaju. Posebno ako hoces da zhivish zdravo i putujesh puno
Нема коментара:
Постави коментар