Nauchila sam da volim nes sa vodom. Inache je uvek pravim samo sa mlekom i bacala mi se pegla od vodene nes, sad smo vodena nes i ja prijatelji kakvih nema. Mirishe mi tu pored laptopa savrsheno. Imam svoj mali ritual. Otvorim prozor, skuvam kafu i kuckam blog. Danas imam i neke presavrshene kolache iz poslasticharnice Dyblaski. Svezhe veliko pakovanje kolachica koji se tope u ustima mmmmmm. Vredeli su svaki potrosheni zlot.
Danas sam ishla sa Jasnom da kupi laptop. Ona je stvarno gora od mene. Ustvari ja uopshte ne kukam drugim ljudima, nego se uglavnom cerekam svojoj trenutnoj situaciji. I osecam se odlichno. Ona je toliko odlepila, a u boljem je smeshtaju, ima cimerku, kuhinju i savrsheno kupatilo, da je naterala svog dechka da pozajmi 500 maraka i smisli kako ce se dovuci ovamo. I posto nije ponela laptop, a nije joj dovoljno da ga pozajmljuje od cimerke, danas je kupila jedan. Ali dobro, ako ce je to usreciti. Dala je 1300 zlota za osecaj koji sam ja platila 7. Toliko je koshtala ova kutija kolacha a otvoren prozor i nes koju sam ponela od kuce su za dz.
Otpale su mu noge od hoda. Uspela sam da sednem u pogreshan voz i zavrshim negde na kraju sveta. U nekim blokovima ogromnih zgrada, sharenih, u pastelnim bojama, koje deluje kao losh pokushaj da se zamaskira opshteprisutni komunizam. Fleka ljubichaste, roze i zelene ne mogu da pokriju crvenilo, ma sta oni mislili. Nekako sam se ipak dogegala do grada.
Posle vishe sati potrage za laptopom sele smo na klopu u Green way. Uh kako mi je leglo to pohovano povrce u nekom indijskom sosu i piramida salate, i kafa iz cafe heaven-a.
Usput smo pratile utakmicu. Ne znam zbog chega ali u meni se javi neki prejak patriotski osecaj kad god odem iz Srbije. Kuci je uglavnom pljujem, ali ovde... Drala sam se kao majmun kad smo Nemcima uchachkali onaj jedan gol, svi su me gledali kao Marsovca. Inache nit pratim fudbal, nit me zanima. Otkad sam ovde skroz mi je normalno da zasednem u pab sa pivom i gledam u ogroman ekran i nerviram se i derem. To je od Poljskog vazduha ili tako neshto, malo sam pobrljavila.
Fotoaparat je poludeo opet. Tj. moj komp. Ili kabel. Ili chitach kartica. Ne razumem stvarno shta tu ima da bude tako komplikovano. Odnecu Karolu da mi to namesti stvarno ne mogu da se batrgam s tim, pochupacu kabel zubima i pojesti cardreaded stvarno. Fotoaparat nije moj, ali da jeste on bi leteo s ovog chetvrtog sprata.
Pochela sam da srecem ljude koje poznajem po ulici. Ha! Nek mi neko kazhe da ne znam da se adaptiram na nove sredine!
Vecheras valjda ovi iz drugog doma dolaze do mene. Pa cemo da se skupimo, odemo do Tesco-a, navuchemo hrpetinu piva, Jasna ponela rakije, da se proslavi pobeda! I da se svi lepo utrebe. U nashem domu mozes zveknuti mjuzu, imati gostiju koliko 'oces, lomiti, koristiti pozharne stepenice umesto WCa, sta god ti padne napamet. Pochnjem da volim ovo mesto.
Inache, josh prvog dana primetila sam ispred skoro svake sobe teglu sa nekim chudnim sadrzhajem unutra. Alis me isto pitala u chemu je fora i da li je to neki Katolichki obichaj ili Bog zna sta. Rekoh nemam pojma, ti si Katolikinja, reci ti meni. Bilo mi bezveze da se saginjem ispred tudjih vrata i buljim u teglu jer znajuci moju srecu vlasnik tegle bi se sigurno nacrtao iznad mene. I onda sta? Izvini sto ti buljim u teglu? Dovoljno je sto sam nekom polugolom nesretniku upala u sobu juche kad sam trazhila Atula i Dejvida i promashila sprat.
Danas nisam mogla da izdrzhim i chim sam nabasala na teglu proverila sam njen cudnovati sadrzhaj. Njima to sluzhi kao prokleta pepeljara! Nocu kad se svi skupljaju po hodnicima bacaju pikavce u te tegle! Odvratno je! I to unutra nije voda nego sipaju neko ulje!!! Zashto zaboga?! Boje se da ce pikavci da izazovu pozhar u nashem lepom domu?!
Kad smo kod pozhara danas sam nashla protiv-pozharnu kutiju. Da, kutiju. Ne crevo, ne onaj crveni djavo za gashenje vatre, nego kutiju. U njoj je bilo nekada crevo sada stoji jedna crna voshtana bojica. Sta, zaboga, da radim sa crnom voshtanom bojicom kad krene da kulja vatra?! Da je zabijem u oko?! Ko zna kome je, i za sta trebalo to crevo. Mislim da zaista ne zhelim da znam posle susreta sa ovim teglama.
Grozna stvar kad si sam je kad ti nes upadne na pogreshnu stranu i pochenesh da se gushish nema nikoga da te potapshe po ledjima. Upravo mi se to desilo. Uzasno. Pitam se kako ljudi koji zhive sami prezive kad ih zasvrbe ledja negde gde ne mogu da dohvate?! Da li posle par godina zhivota u samoci postanesh ultra fleksibilan i mozes da se pocheshesh gde god?! Ili jednostavno kupish neku spravu za to? Shtapinu koja je nazubljena na jednom kraju. Zamishljam tu sliku i krajnje je uznemirujuce. Kao, e drzhim svoju shtapinu pored stola, neshto me svrbi op op op. Majko mila.
Moram popraviti ovu situaciju s fotoaparatom, mogla bi sad otici do Karola jer ne znam da li on negde izlazi posle. Mislim da mi je rekao da je uglavnom tu po domu i da ga klubovi smaraju jer mrzi Disco polo gluposti. Moram ga naterati da me vodi jednom, chisto zabave radi. Neshto me mrzi da se mrduckam, noge me opet odbijaju od bola. Dosta shetam, to je zdravo. Josh uvek nisam ishla na trchanje, ali to mi stoji u planu... mozda sutra? Ili malo sutra.
Нема коментара:
Постави коментар