dan posle smrti frizhidera

Vreme se od danas deli na vreme kada smo imali frizhider, svezhu i lepu i zdravu hranu i na vreme kada smo jeli gnjecave banane.

Juche sam se spotakla o koru gnjecave banane, na sred ulice. Noga kojom sam nagazila mi se iskrivila na neverovatan nachin, kao da je gumena, i vratila u lezhishte. Takve stvari ne bi trebale da se deshavaju izvan crtaca. Mislim da imam neki problem sa karmom. Mozda treba da idem kod nekog... shamana? Ili pape, ako vec ocu da budem lokalac. Ne znam sta oni uopste misle o karmi. Moram guglovati, svakako imam vremena na pretek, debil od profesora opet nije doshao.

Juche smo se svi lepo skockali za nash veliki, ozbiljni ruchak. Chak sam obukla i moju ljubichastu koshulju sa mashnom, za specijalne prilike i plave paradne cipele. Sada su plave paradne sa djonom koji mirishe na banane, dodushe.

Perverznjak je kasnio. I pojavio se bez svoje drage. Bio je nadrndan na ceo svet pa sam odluchila da mu kroz osmeh josh malo natuchem na nos chinjenicu da su nam smanjili plate i uzeli frizhider. Ponashao se kao kompletni debil.

Sreca pa je ruchak bio fantazija. Izmedju svakog zalogaja sam se trudila malo da ga bocnem. Trudila sam se uglavnom neshto da pricham jer bi u suprotnom atmosfera bila kao na sahrani. On je takav tip osobe da je u stanju da zamrachi prostoriju svojim prisustvom. Nikome se od nas ne svidja. I onda svi cute. A meni se to josh manje svidja.

Posle klope smo ga se otresli na brzaka i otishli do Piotrkowske na pivo, i fudbal. Nashli lokal u kome je bio happy hour, i u roku od sekunde sto nam se nije video od pivskih flasha. Dejvidova pametna ideja, naruchi odmah gomilu, bice ti zhao kad prodje happy hour, a hteces josh. Sad mi je vec normalno da naruchim pivo sa sokom od malina. Hiljadu puta je lepshe od obichnog.

Prichali smo debilne priche iz detinjstva. Atul je definitivno pobedio. On je rodjen u Shkotskoj, u blizini nuklearne elektrane. I prvih 3 meseca zhivota je proveo u bolnici. Imao je 14 prstiju na rukama, a 8 na nogama. Posle toga nashe priche iz detinjstva sa UNHCR sardinom zasita nisu dovoljno zanimljive. Dakle, ko zheli dete-oktopoda, sad zna gde da ide. Inache uopste se ne vidi na shakama da je imao vishak mali prst i dodatni palac, na obe ruke. Mada zvuchi grozomorno. I da, fali mu deo arkade. Kad je imao pet godina, okliznuo se na sapun dok se tushirao i odvalio glavom o slavinu.

Par puta u toku totalnog raspada jucherashnjeg i svih tih pricha, mislila sam da ce mi pivo istrchati na nos od smejanja, sa sve sokom od maline. Skroz sam zaboravila i na platu i na hranu. Jako mi je drago shto su svi tako fini.

Aneta, Dejvid i Atul su ostali duzhe, da pogledaju Shpaniju-Portugaj do kraja, a ja sam vec poprimila oblik stolice i bilo mi je neophodno da se proshetam, pa sam sa Martom-norvezhankom i Dinom bukvalno pola Lodza prepeshachila.

Alis nije ishla. Da jeste ne bi ja morala onoliko da se trudim da podignem atmosferu za ruchkom poshto Narandzasta samo shtekce o bilo chemu. Mnogo je jednostavnije kad je ona tu. Morala je na neki roshtilj sa ljudima sa posla. Kazhe da su fini, i da su joj dali pivo. A ona je ponela tamo neke kobasice i kolach, eto da ne ide praznih ruku. Ona nikada nigde ne ide praznih ruku. Chak i kad dodje do moje sobe da pijemo chaj, ponese mi neshto. Irci, fini ljudi.

Kad smo se vratile iz shetnje, Dina i Marta su bile u Dininoj i Alisinoj sobi, a Alis je doshla do mene. Isplanirale smo vikend na brzaka. U petak ujutru uzimamo slobodan dan, o chemu danas treba da obavestim mog nevidljivog supervizora. Superdebila. Idemo u Krakov, rezervisale smo neki hostel, a onda u subotu za Varshavu i tamo smo do nedelje, ponedeljka. Mozda ce ici i momci sa nama, Aneta i Dina ce nas chekati u Varshavi.

Martu su momci ispratili kuci, a mi smo ostali, kao i uvek kod mene u sobi. Danas cemo mozda u bioskop pa je Alis pokushavala da izlupeta kako izgledaju Poljski filmovi razlichitih zhanrova. Toliko se unela u uloge da je uspela da mi ispoliva ceo zid sokom od jabuke kojim je mlatila o isti. Sok je u ovom sluchaju bio ona daska kod uzglavlja kreveta. Kakva je ona budala. Onda je pokushala da obrishe taj sok koji se slivao do poda, vlazhnim maramica. Skinula je pola farbe. Mislim da apsolutno nikog nece biti briga za tu fleketinu.

Oni se razishli, ja se nashla sa Adminom. Vratio se! Bilo mu fino kuci. Roditelji su mu objasnili zashto zhenu prenosish preko praga. Tako se unose svi kuhinjski elementi. Hvala lepo roditelji. To oni tako zato shto pored Admina imaju josh dva sina. Da imaju cerku, sigurno ne bi prichali da je ona shporet ili frizhider. Mama mu je opichena totalno i ima dedu kojem je doktor pre 10 godina dao josh dve nedelje zhivota. Deda naravno i dan danas cuga votku. Ne pije mleko dodushe, kazhe, ne prija mu. To je jedina dobra stvar kad si mator. Mozes da izvoljevash u beskraj i pripishesh to nekoj bolesti koju imash.

Zhivi u zhutoj kuci. Ogromnoj zhutoj kuci. Prelepoj, ogromnoj zhutoj kuci. Moram priznati da me to skroz iznenadilo. Mislim da bi njegova kuca mogla da rodi moju. Prvo je pokushao da mi objasni sta je radio u dvorishtu i kakve je betonske blokove vukao ali ja zaista nisam imala pojma o chemu pricha pa mi je samo pokazao slike. Dvorishte je ogromno, a sada delimichno i poplochano. Izgleda da oko kuce puno pomazhu on i braca, to je bash lepo. I objashnjava mishice na rukama.

Opet sam spavala samo par sati, jer sam opet zaglavila napolju. Danas sam iz nekog razloga lako ustala iz kreveta. Chak ranije nego shto ustajem inache. U poslednjih nedelju dana bukvalno ustanem 10 minuta pre posla. Mozda zato shto nemanje zavese znachi da mi Sunce przhi direkt u glavu od 6 ujutru. U ovoj zemlji noc traje 5 sati maksimalno. U pola 11, josh uvek bude dan! Mrkli mrak je tek oko 11, a svanjiva vec u pola 4-4. Mislim da je to razlog zbog chega mi nije problem da spavam manje nego inache. Spavacu kad odem kuci. Uopshte mi se ne ide kuci.

Nije da mi se ne ide zbog moje kuce-kuce. Volim moju kucu-kucu. Chak mi mozda malo i nedostaje, ponekad, iako nisam neki kucenoid, i mogu da putujem u beskraj bez problema. Uvek znam da gde mogu da vratim, kad god pozhelim. Mislim da mi treba odmor od ljudi. Mnogih ljudi koji ipak nalaze nachina da me chak do ovde povremeno iznerviraju. To je jedina mana ovih svih sredstava komunikacije, uvek si dostupan, negde i nekako. I ko hoce, uvek mozhe da te nadje. Naravno, kad si 2000 km dalje, ipak je malo tezhe da te iko ulovi nego kad zhivish u selu premaskiranom u grad, gde ti svi znaju broj cipela.

Sad cu da isplaniram put Heidelberg za vikend posle Gdanjska. Poshto izgleda od posla danas, opet nece biti nishta. A danas je tako dobar dan. Napolju je vreme savrsheno. Sunce i vetar. Verovatno cu da proshetam do Jevrejskog dela grada i razgledam. Treba da kupim baterije za aparat, poshto sam bila dovoljno genijalna da zaboravim one punjive. Uopshte se vishe ne osecam u ovom gradu kao chudni crnooki crnokosi stranac. Znam vecinu rasporeda tramvaja i buseva, i gde koja linija vodi. I gde sta jeftino mozhe da se kupi. Mozda sam chak pochela i da mirishem na Poljsku.